Sudeći po svemu što sam pročitao o američkoj saveznoj državi Luizijani, to mesto baš i nije najbolji izbor za nas koji smo “prirodne plavuše”. Prijatelji koji su imali sreću da protutnje tuda svedoče da se lokalna klima teško podnosi – tamo vladaju velika vrućina i vlažnost, često pada kiša, pa se život odvija nekako usporeno.
No, isti oni tvrde da nema na zemaljskoj kugli grada poput New Orleansa, najvećeg i najpoznatijeg u Luizijani, u kojem traje neprestana žurka vezana za svakodnevni život, a ne samo za mnogobrojne festivale koji se tamo organizuju.
O gastronomiji Luizijane i mojim pokušajima da skuvam gumbo možda ću nekom drugom prilikom. Jbg, aligatori ne plivaju Lepenicom, pa sam ostao prikraćen za ključni sastojak u receptu. 
Istorijski podaci govore da je New Orleans jedan od najstarijih gradova na području današnjih SAD. Osnovali su ga Francuzi 1718. godine, a dobio je ime po Filipu II, vojvodi od Orleana, koji je u to vreme vladao Francuskom. Grad pored kojeg protiče reka Misisipi poznat je po miltikulturalnoj baštini koja se neguje stolećima – njegovi stanovnici su uglavnom mešavina Francuza, Španaca, Meksikanaca, crnaca i domorodaca. Njih zovemo Kreolima.
Iz takve sredine potekli su neki od najvažnijih muzičara XX veka. Pomenuću samo neke od najpoznatijih, koje ste već sretali u našim pričama: Louis Armstrong, Alex Chilton, Dr. John, Fats Domino, Mahalia Jackson, The Neville Brothers, Randy Newman, Allen Toussaint… Lista je ogromna, a svima pomenutima je zajednička jedna stvar – teško se može reći da su se uklapali u muzičke šablone. Jer, ma koliko svi oni pripadali različitim žanrovima, u njihovoj muzici se osećao nekakav neuhvatljivi duh New Orleansa i raznovrsni uticaji tog bogatog nasleđa koje su tokom odrastanja pokupili u svom komšiluku.
Malcolm John Rebennack, poznatiji po svom umetničkom imenu Dr. John, verovatno je najpoznatiji muzičar koji se tokom čitave svoje karijere držao muzičkih korena i inspiraciju tražio u onome što se sviralo u New Orleansu i okolini. Njegovi nastupi su bili vizuelno zanimljivi, inspirisani starinskim običajima, kostimima kakvi se upotrebljavaju prilikom Mardi Gras festivala i voodoo magijom koju su praktikovali potomci afričkih robova.
O saradnji sa velikim imenima rock muzike i njegovom uticaju na njih mogli bismo da raspredamo danima. Ako bacite oko na biografiju Dr. Johna, uverićete se da se rado odazivao pozivima za gostovanje na snimanjima i koncertima najvećim imenima.
Diskografija mu je impresivna, snimio je skoro 40 sopstvenih albuma, a dobitnik je i šest Grammy nagrada u raznim kategorijama.
Album Goin’ Back to New Orleans (1992) je bio Dr. Johnov način da oda počast voljenom gradu koji ga je celi život inspirisao. Uzeo je pesme koje su, praktično, standardi među lokalnim muzičarima i prošetao se svim živim žanrovima, od folka do džeza, preko bluza i roka i od svega toga skuvao neverovatan muzički gumbo. Za taj album, sasvim zasluženo, dobio je jedan od pomenutih Grammyja.
Album otvara pesma “Litanie des Saints” u kojoj su pomešani “klasična” orkestarska tema i karipski ritmovi. Tekst je na kreolskom lokalnom narečju i nemam pojma o čemu govori. No, neki spiritualni duh se oseća i verovaću da je u pitanju molitva svetaca za New Orleans i ljude koji žive u njemu.
Pripadali oni hrišćanima, vudu veštičarenju ili nečemu trećem. 