Ponekad treba slušati lava

Ne volim sneg, odavno. Ali volim meditativnu muziku kad pada sneg.

I tako, gledajući u sneg koji pada kao da nam se sveti za nešto što nismo skrivili, ali smo svejedno krivi (neki to isto tvrde, ali nećemo danas o njima), pade mi na pamet da biti stariji ne znači nužno biti i pametniji.

Reč je o jednom svežem iskustvu koje neću moći tako lako da zaboravim, a hteo bih. Ali, prvo da uzmemo lek za sve.

And all my tears like water flown…

Ova pesma je teza nad kojom ću dokazati tu tužnu stvar o izostanku korelacije između starosti i mudrosti.

“Pile tetkino”, započinjalo je pisamce povrh nedavno pristiglog paketića, kao i svako, jer mojoj tetki uopšte ne smeta da me zove piletom iako će moje dete ovih dana imati tačno onoliko godina koliko sam ja imao kad se ono rodilo, “nisam ti odavno paketiće sa muzikom slala…” Pa da, ima već osam dana. Večnost… “…Pa sam pomislila da te obradujem nečim što znam da voliš više od svega. Ma, znaš li ti da je Van Morrison ove godine objavio već dva albuma?”

Joj, tetka, brate mili! Pa kako to može da bude dobro!

I nije da je samo drugi. Nego četvrti autorski za petnaest meseci. A pre njih, isto lane, kompilacija pesama sačinjenih 1967, od kojih su osam remek-dela, a ostalih 55 su snimljene sa isključivom namerom da ispadnu toliko loše kako bi Van dostigao pravo na raskid ugovora sa Bang Records, a mrski izdavač ostao bez materijala vrednog objavljivanja.

Kuku si ga nama kad je došlo vreme da se i tako nešto ipak ponudi.

Ajde-de. Turio sam disk u plejer i stisnuo zube. Na omotu na kojem piše The Prophet Speaks, Van the Man, u ljubičastom odelu od prugastog listera, drži u krilu drvenog lutka kojeg koriste trbuhozborci kao sagovornika i prstom preko usana mu pokazuje da ućuti… Pa da, naravno: sve ljude je odavno ućutkao, milom ili silom, sad će da pređe na lutke i pozorišne rekvizite, da prebije i njih ako zatreba.

Neću vam prepričavati ono što sam čuo. Neću vam prepričavati ono što sam izdržao samo zato što sam pre petnaest godina, u jednom dvogodišnjem projektu apsolvirao Vana Morrisona do balčaka, pa mi je još od onda pretekao opsesivno-kompulsivni nagon da čujem sve što se opet pojavi iz Vanovog kataloga. Ali, ja ovo više neću slušati, pa nema potrebe ni da raspravljam o tome.

Jedino mi nije jasno: zašto, jebote? Zašto se taj čovek toliko prosrao pod stare dane? Nekim ljudima je trebao ceo život da bi dostigli zen koji je Van the Man držao u malom prstu u prvih desetak godina svoje solo karijere. Čoveče, Astral Weeks! Neverovatni Astral WeeksMoondanceHis Band and the Street ChoirTupelo HoneySaint Dominic’s Preview… I da ne nabrajam dalje, mada bih voleo, jer me pomisao na sve te albume do Into the Music smiruje. Nađite sami pa čitajte, slušajte, kontemplirajte, radite šta hoćete, ja sam taman zastao na pravom mestu.

Saint Dominic's Preview (1972)
Van Morrison – Saint Dominic’s Preview (1972). Trubadurska ekstravaganca čoveka koji je u to vreme imao sav zen ovog sveta u svojoj muzici. A to se itekako čuje. A onda se pravio pametan i sve to izgubio. Pa je najzad snimio četiri dosadna i isprazna albuma za petnaest meseci.

Listen to the Lion” je muzika koju smeš da slušaš kad ti nije lako i kad te nešto teško pritiska. Pesma je pretekla kao višak još sa sesije Astral Weeks, nije se uklopila u koncept Moondance, tek posle se nije dala, trebalo je četiri godine da se negde udomi, a udomljena je na drugom najboljem mestu za tako nešto, na čudesnom albumu Saint Dominic’s Preview (1972), na pravoj trubadurskoj ekstravaganci, na melemu za umornu dušu. Ne morate čak ni da tumačite to malo teksta što se tu nalazi: primite glas kao instrument, pustite da rika prolazi kroz vas, da vas podiže i spušta. Ako budete hteli više, lako ćete se snaći.

A ako pada sneg dok ovo slušate, priđite prozoru i pogledajte napolje…

Sad taj sneg sad izgleda drugačije, zar ne? Kao da budni sanjate.

To je to.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image