Ptica duhovnosti

Pokazali da mogu desetinama hiljada godina da prežive bez svega onoga što je nama važno u životu, u harmoniji sa svojom okolinom. Nismo umeli to da poštujemo.

Pre desetak godina pročitao sam knjigu o Aboridžinima. Napisana rukom srpskog pustolova koji je spletom neverovatnih okolnosti završio u Australiji posle Drugog svetskog rata, govorila je o neobičnom svetu u kome se autor našao. Naime, on je bio jedan od retkih belaca kome su dozvolili da desetak godina živi sa njima. U knjizi se prepričavaju čudesne stvari iz svakodnevnog života tog naroda: kada se sklope korice, postaje mnogo jasnije zašto su ti ljudi marginalna tema u mainstream medijima.

Imali su za sebe čitav jedan kontinent sve do kraja XVIII veka. A onda su u Australiju došli britanski kolonizatori.

Aboridžini su se proveli slično kao i severnoamerički Indijanci.

Mnoge strane aboridžinskog života ni do danas nisu istražene. Naučnici smatraju da su oni jedan od najstarijih naroda na planeti i procenjuju da su prisutni u Australiji oko 50–75 hiljada godina. Pretpostavlja se da su na južni kontinent došli iz jugoistočne Azije dok je još uvek postojala kopnena veza, a neki od brojnih velikih potopa koji se pominju u mitovima, kada se nivo vode podigao za stotine metara, praktično ih je izolovao od ostatka sveta. Samim tim, njihov način života i kultura su imali kontinuitet kakav nema niko drugi i sačuvali su se u nepromenjenom obliku.

Istorijski zapisi nam govore da su Aboridžini bili organizovani u mnogobrojna plemena, a svako pleme je govorilo sopstvenim jezikom. Danas se koristi stotinak jezika starosedelaca, ali njima se koristi vrlo malo broj ljudi. Živeli su nomadskim životom, u harmoniji sa okruženjem i bavili se sakupljanjem hrane. Posebno su poštovali zemlju i pretke koje su smatrali natprirodnim bićima zaslužnim za stvaranje sveta. Oni taj period nazivaju “Vreme snevanja”, a najstariji članovi su imali poseban zadatak da sačuvaju usmena predanja i mitologiju.

Njihova današnja populacija iznosi svega par procenata stanovništva Australije. Daleko smo od toga da ih razumemo, jer su i dalje uglavnom zatvoreni kao zajednica. Mislim na one koji još uvek nisu asimilovani. Kako nisu imali pismo, sva njihova umetnost prenosila se usmenim putem – muzikom, pesmom i igrom, koji su prenosili uglavnom religiozna osećanja. Jedino je slikarstvo imalo svoju vizuelnu formui može se naći na stenama, u pećinama i na kori od drveta.

Xavier Rudd je dobro poznati autor iz Australije. Odrastao je u okruženju u kome je bilo i Aboridžina, pa mu je njihov način života relativno blizak. Neki izvori govore da mu je prababa/čukunbaba bila Aboridžinka, no meni je to malo verovatno. Kao god bilo, glavna tema njegovih pesama je socijalna angažovanost, duhovnost i kultura starosedelaca Australije, kao i borba za očuvanje njihovog načina života, ljudskih prava i bogate tradicije.

Spirit Bird (2012)

U pesmi “Spirit Bird“, kao i na istoimenom albumu, Rudd se bavi svim ovim temama. Odavno nisam čuo neke slične pesme kod kojih postoji neka tako jednostavna lepota i povezanost sa okruženjem na prirodan način. One su dah svežine unet u posustalu, sintetičku muzičku industriju, mada neće mnogo promeniti današnji svet.

Današnja civilizacija, opijena zapadnjačkim racionalizmom i pohlepom, nema vremena da se bavi nasleđem i opstankom “tamo nekih Aboridžina” koji su, ako ništa drugo, pokazali da mogu desetinama hiljada godina da prežive bez svega onoga što je nama, naizgled, važno u životu, u harmoniji sa svojom okolinom.

Posle novog “Vremena snevanja” jasno je ko će graditi novi svet… I don't know smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image