Verujući u Scipionove dobre namere

Istorijski zapisi kažu da je Scipion Afrikanac bio pravdoljubiv, ali veoma zajeban lik. Zato je, valjda, nekakva pravda da mu se posveti ovakvo muzičko delo.

Da li postoji neka pesma, album ili muzičko delo koje biste odabrali da ponesete na pusto ostrvo? Nekada davno, kada sam znao mnogo manje nego danas, ja sam imao takvu pesmu. Vremenom sam shvatio da takav izbor nema smisla, a jedini dobar odgovor koji sam ikad čuo na pitanje “koju pesmu biste poneli na pusto ostrvo”, nekada davno je dao Kornelije Kovač, odgovorom: “Zašto pesmu? Poneo bih klavir.” Tako da danas više nemam pesmu za pusto ostrvo, možda bih poneo gitaru, ali bilo mi je mnogo zanimljivije da se izložim proveri: da li me ta pesma još uvek radi?

Slušajući ovu pesmu treći put uzastopce nakon što je nisam čuo barem deset godina, jedva i bivajući svestan da sam ponovo kliknuo na Play, do mene je najzad došlo da nikad nisam prestao da je neizmerno volim.

– * –

Ne znam da li ste se ikada i koliko upuštali u strukturalnu muziku bilo kog žanra. Na ovim stranicama veoma retko smo se doticali simfonijske ili kamerne muzike, dajući prednost formama rock muzike koju opisujemo krovnim pojmom progressive rock. Fora je u tome što ne postoje jasne odrednice šta je tu zaista progresivno a šta tek prošireno sviračkim kapacitetom, zahvatom u aranžmanu ili svesnim mešanjem muzičkih struktura. To je pogotovo vrlo teško stavljati na kantar kroz nekakve nazovi-mere, jer više muzike se ne postiže nužno sa više sviranja, većim brojem muzičara, skupljom produkcijom, nego isključivo sa više pameti u kojoj poznavanje muzike čini samo jedan deo. Konačno, setite se koliko je minimalistički bila utemeljena grupa Emerson, Lake & Palmer, a onda se setite zapanjujuće količine muzike koju su ta trojica proizvodila. Muzika ne može na kilo, zar ne?

Grupa Sky nije bila minimalistička ni u kom pogledu. Petorica fantastičnih muzičara (u svakom kontekstu: kao instrumentalisti, poznavaoci muzike, ljudi sa idejama, autori muzike) okupili su se nad okvirnom idejom da naprave cross-over varijantu koja uzima najbolje iz simfonijske i kamerne muzike, jazza, funka, klasičnog i progresivnog rocka. Izvesno, najjači zajednički imenitelj u poimanju muzike tih ljudi bio je barok, a glavni pristup u kreiranju muzike – i obrađene i autorske – jeste izrazita strukturalnost forme kojoj se podređuje sve ostalo.

Prva postava grupe, koja je svetu podarila samo dva muzička izdanja, najznačajnija je inkarnacija od nekoliko koje su od 1978. do 1995. snimile ukupno sedam studijskih i dva živa albuma. Svaki pojedinac koji je radio u toj prvoj fazi zaslužuje reč, jer dobro je znati imena u ovakvim grupama. Podsećam vas na davno objašnjenu tezu: prateći ta imena i njihove karijere, doći ćete do mnogo odlične muzike.

– * –

John Williams, ne onaj koji je komponovao muziku za Star Wars i Spielbergove filmove, već jedan drugi, inače Australijanac, jedan je od najpoznatijih promotera moderne klasične gitare na svetu. Tokom neverovatno bogate karijere koja do danas traje već šest decenija, snimio je pregršt muzičkih izdanja i nakupio se uglednih nagrada, od kojih mi malecki umemo da razaznamo samo nagradu Grammy za najbolju muzičku interpretaciju u kamernoj muzici. Njemu pripadaju prvi tonovi koje čujete u današnjoj numeri.

Kevin Peek, takođe rodom Australijanac, svojim virtuoznim sviranjem gitare je tek u Engleskoj napravio solidnu karijeru uglednog studijskog muzičara. Imao je uglednu klijentelu u Abbey Road Studios, od rane inkarnacije grupe Manfred Mann do radova sa Sally Olfield i Alan Parsons Project.

Francis Monkman bi trebalo da vam bude poznato ime, jer smo ga pominjali ovde kao značajnog muzičara u grupi Curved Air. Kao i većina drugih, pored sopstvenih projekata, i on je posuđivao svoje vešte prste na klavijaturi mnogim drugim izvođačima u studiju i na sceni, među kojima se izdvajaju Al Stewart i Renaissance.

Tristan Fry je svoju bogatu karijeru perkusioniste počeo ni manje ni više nego u London Philharmonic Orchestra kad je imao 17 godina, a to verovatno govori nešto. Timpane je svirao čak i na albumu Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band (1967). Jedan je od dvojice koji su rad grupe Sky pokrili tokom celog njenog postojanja.

Herbie Flowers je drugi od te dvojice. Ovaj je najčudnija cvećka (sic!) u grupi Sky, jer je pokazao najveću ambivalentnost i najveći volumen ideja od svih u grupi. Nije vam svejedno kad pogledate sa kim je sve svirao i konačno prepoznate neke od njegovih čuvenih fraza odsviranih na bas gitari ili kontrabasu; o jednoj od tih legendarnih fraza pisaćemo vrlo uskoro. No, on nas danas zanima i kao autor muzike, jer današnje dvanaestominutno ludilo je proizvod njegovog uma.

Grupa Sky u vreme izlaska drugog albuma
Grupa Sky u vreme izlaska drugog albuma. Sleva nadesno: John Williams, Herbie Flowers, Kevin Peek, Francis Monkman, Tristan Fry.

– * –

Ne bih vas previše zamarao prenošenjem priče o tome ko je bio Publije Kornelije Scipion Afrikanac. Ako vam je po volji da saznate, pročitajte u dokumentu čiji link je na imenu. No, moguće rešenje je i da preslušate njegov životopis.

To jest, ja to tako zamišljam. Ono što piše na omotu moje davno ofucane ploče je banalno i mislim da nema veze sa istinom (tobože, dvojna muzička struktura koja može da se koristi kao svadbeni marš), ali ko će to znati. Mene potpuno opčinjava taj razvoj teme u kojoj se prepoznaje nekakav narativ koji me zaista podseća na životopis nekog generičkog karijeriste, što Scipion svakako jeste bio.

Sky 2 (1980)
Sky – Sky 2 (1980). Dupli album izdašan idejama i virtuoznim sviranjem. Legenda kaže da je Francis Monkman toliko popizdio na to što je Herby Flowers sklopio uspešniju numeru od njegove megalomanske strukture FIFO (končerto u četiri stava!) da je odmah po izlasku albuma napustio grupu.

Druga stvar koja me fascinira, a na to uvek reagujem pozitivno, jeste koliko je tanka linija do kiča u ovakvom pristupu, ali je ovi majstori zaista nijednog časa ne očepe. Znam da je ova moja teza podložna raspravi i poštovaću ako budete osetili nagon da je preispitate. No, ja vam zaista predlažem da se utopite u neprekidni i skladno složeni niz besprekornih muzičkih i sviračkih rešenja koji nose ovu hipotetičku fabulu od početka do kraja. Kako god: ovo je dvanaest minuta muzike koja nije dosadna.

Možda bih mogao da opet potražim koja bi to pesma bila koju bih poneo na pusto ostrvo. Budem li ikad zaista krenuo u takvu potragu, ova numera će biti imenovana na mesto vršioca dužnosti te funkcije. Winking smile

– * –

Nisam imao nameru da vas mučim teškim temama za razmišljanje, nego da vam ponudim čak da ova melodija bude povremeni soundtrack prazničnog raspoloženja u vašem domu. Bude li vam po volji, drago mi je.

Sa tom mišlju vas ostavljamo na kraći period pauze; zaslužili smo malo zimskog raspusta, ako se slažete. Dobru muziku ćemo nastaviti da slušamo, saznajući ponešto usput o njoj, dan-dva posle pravoslavnog Božića.

Želimo vam dobrog zdravlja i odlične muzike u godini koja je pred vama!

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image