Насумица 1978.2

рашта речи, кад је лакше урадити него објаснити

Па се тако и то апсолвирало, нешто касније и дипломирало, те није више било тих цимерских прича. У међувремену смо драга и ја кренули у авантуру звану развијање материјала у боји, и након пар ролни за пробу одмах кренули у експериментисање. Прво смо развили једну ролну слајдова, што је мало чудна прича (развије се али не исфиксира скроз него само у нечем што спере развијену емулзију, па се она неупотребљена емулзија осветли, па онда развијај то и фиксирај). То је испало, хм, скоро да личи на нешто, нисмо били задовољни.

А шта ако развијемо дијапозитив као негатив? Ајде да видимо.

Наравно да експеримент није ограничен на лабораторију, има ту још.

Разлика између негативске и (дија)позитивске траке је у тзв. масци, што је некакав розе филтер уграђен у саму пластику. То наводно олакшава подешавање беле кад се ради субтрактивним поступком (тј кад се умећу жути, цијан и магента филтери да се подеси боја светла према боји материјала и боји светла на снимку). Ми смо радили адитивним, тј осветљавали једном плаво, једном црвено и једном зелено, те нам та маска ничему не служи (а у ствари не капирам чему је и иначе служила, прича делује неубедљиво). Боје које смо овако добили су биле много боље него било којом од претходне три-четири варијанте.

Ово је преснимак право с негатива, па сам у Светлокомори могао да истерам боје као да сам имао најбоље чорбе, папир и стрпљење, дакле две-три нијансе боље него тада. Боје су стварно биле те – и розе патос, и сви ти ћилимови поклоњени педесетих а исткани ко зна кад и који, неким чудом, нису никад избледели.

Позирало се, опет, методом жичаног окидача и вишеструким окидањем блица са стране. Сваки пут би нешто било бачено у кадар и осветљено док лети. Да ли сам хтео да постигнем фотографски оно што је Антониони постигао у финалу “Коте Забриски” или тако неки ефекат, немам појма, нисам то досад срочио. А и рашта речи,  кад је лакше урадити него објаснити.

Летели су: два листа папира (или један двапут), јастуче са кауча, велики плетени подни јастук (боље се види на, слично урађеној, поднасловној фотци, или у доњем левом углу где је лежао док остало лети). Улетеле су и моје шаке, а и сам блиц се често види, нисам се баш трудио да га заклоним.

Од нелетећег, видим камп сточић и рекс фотељу, дакле спремао сам неке испите за септембар (ово је снимљено августа). На фотељама је онај златножути плиш, који и дан данас мора да одлично изгледа, само ако успем да га ископам. На фотељи у средини је моја постељина, дакле баба ју изнела пре него што је отишла да спава, преко дана је стајала код ње.

Овом техником сам се поигравао и касније, али некако је ово испало најбоље од свега тога. Сад могу поново, најзад имам еквивалент жичаног окидача за канона, само што блиц пушта светла са стране, те екранчић те којекакве лампице… ал’ дало би се и то средити. Хм, сад би тек могло нешто компликованије да се смисли. Одох да се чешкам по глави.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image