Uz logorsku vatru

Tako je to kada se takmičite sami sa sobom: u jednom trenutku dođe do zamora materijala i posustajanja.

Neočekivane padavine su i ove godine iznenadile putare, pa nam ne ostaje ništa drugo nego da sedimo po svojim domovima dok sneg ne popusti. Unutra je toplije, a i smanjuje se mogućnost da se negde, uzgred, ne polomiš na neočišćenom trotoaru. U ovim godinama ko zna da li bi lekari uspeli da te ponovo sastave. Da bi užitak bio kompletan, podrazumeva se omiljena fotelja, sluške u ušima i muzika po izboru…

Tako ja zamišljam put u nirvanu…

Plejer sam ovoga puta namestio da nesumično bira numere, na listi je bio veliki broj albuma koji su se pojavili poslednjih nekoliko meseci. Sve je bilo u redu dok mi nije pustio poslednji album Vana Morrisona.

U trenutku mi se raspršila zimska idila. Green with envy

Da se razumemo: album Vana Morrisona ne može da bude loš, jer su standardi koje je je odavno uspostavio vrlo visoki. No, postalo je pomalo zamorno slušati ono što je snimao poslednjih desetak godina, a poslednja četiri albuma, koje je objavio u poslednjih godinu i po dana, zasigurno ne spadaju u njegove najviše domete. Tako je uvek kada se takmičite sami sa sobom, jer njegovo delovanje i nema sa čim drugim da se uporedi. U jednom trenutku dođe do zamora materijala i posustajanja, gubljenja prave inspiracije i kvarenja veličanstvene slike o izuzetnoj i dugotrajnoj karijeri.

U svom skorašnjem tekstu oko Vanovog poslednjeg albuma, Grba je postavio pravo pitanje: Zašto se taj čovek toliko prosrao pod stare dane?

Odgovor na ovo pitanje, naravno, nećemo nikada saznati, a ja sam odmah došao na ideju da za današnji tekst odaberem neku manje poznatu pesmu iz Vanovog repertoara, iz perioda kada je remek-dela ispaljivao kao od šale: Astral Weeks… Moondance… His Band and the Street Choir… Tupelo Honey… Saint Dominic’s Preview… Takvom nizu se niko nikada nije ni približio, a iskustvo slušanja tih remek-dela je jedinstven doživljaj, bilo da uz takvu muziku volite da promišljate ili samo da se prepustite toku muzike.

Saint Dominic’s Preview (1972)Izbor je pao na “Gypsy“, popičnu pesmu sa albuma Saint Dominic’s Preview (1972), koju mnogi Vanovi zagriženi fanovi smatraju neozbiljnom. Nema dileme da je su svih sedam pesama snimljenih za ovaj album, a neke od njih su i važne za čitav Vanov opus, međusobno različite. No, meni se čini da je između njih napravljen fini balans i savršeno dobro deluju kao celina. “Gypsy” nema “dubinu”, jer Morrison svojim stihovima u njoj i ne želi uvek da promišlja i filozofira, ali ima nešto drugo – razigranu melodiju i Cigane, kao metaforu za “slobodu”, ma kako je mi shvatali.

No matter where you wander
And no matter where you roam
Any place you hang your hat
You know that that is home

Van je odavno postao neka vrsta Ciganina-lutalice. Misteriozni, senzualan i pronicljiv majstor muzičke magije kome se uvek treba vraćati. Barem onom delu njegovog opusa koji ostavlja slušaoca bez daha.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image