Годишњи од три дана 2.1

Место где клопамо је тотална мешавина свега – индустријске бајаги рустичне дрвенарије, старе (бар изгледа тако) камене зграде и обавезних расхладних витрина које свуда изгледају исто, џабе путујете.

У ствари није био ни прави годишњи, ишао сам нешто до Обреновца због катастра. Заказао електронски, појавио се у пет минута до заказаног времена, упркос киши и упркос томе што смо успели да залутамо у Јакову (јер није српски постављати путоказе и јер је већина трагова водила ка касарни а не главним путем). То електронско заказивање је упалило, ако није урадило – очигледно нису видели на својим екранима ништа, нису знали ко сам. Свеједно, јер сам у заказано време био пред шалтером. Успех, бокте.

Кад смо то обавили, у Барич на ручак. Јер има неки “Ранч”. Кафанчина заузима отприлике 3-4 плаца, травњак пицнут и лицнут, спушта се до Саве, све ова бајаги класична дрвенарија ама машински обрађена, то се тако данас ради. И киша, киша.

Не, нисмо за овим столом седели. За нашим је покисла само једна страна.

Ручак је био подобар, телетина испод сача је била феноменална, а и госпоја се усрећила са својим. Једино ми се кајмак чинио нешто чудан.

Сад је већ било време да одлучимо куд ћемо. Шеф вели да је пустоловина у ствари мањак планирања. Код мене је обратно, ако све испланирам онда као да сам већ отишао и вратио се, нема изненађења. Тако да смо одлуку куда даље донели док смо чекали келнера да нам наплати.

Досад смо све нешто ишли на југ и на исток, па смо мислили да овог пута, за промену, кренемо ка Дрини, али прогноза је баш тамо сместила најгори пљусак, дакле… Сокобања. Само да изађемо на аутопут… да, ту код Остружнице изађемо на кружни и вози. Осим што није баш тако испало, јер кружни није баш аутопут, има два семафора на излазима за Ресник, па је тај део трајао дуже од сата.

Овај Пољак у џипу је био испред нас скроз до аутопута. Осим оног пасјег тренутка пред крај тунела, кад је изашао да запиша десни точак.

Чинило се да је најспорији део онај тунел, ваљда смо пола сата пролазили кроз њега. Још ми није јасно зашто ме мрзело да притиснем оно дугме и снимим нешто видеа у тунелу, не због слике него због звука, који је међу најлуђим што сам чуо. Камионџије трубе и ваљда уживају у галами; до нас допире једнако гласно али испреламано са сто одјека, скроз надреално.

На изласку из тунела схватимо да киша не слаби, штавише изгледа за нијансу горе.

Срећа па смо посетили веце одмах после ручка. Уз овакво надахнуће бисмо се придружили Пољаку.

Срећом, како смо одмицали аутопутем ка југу, тако је слабила, па смо већ код Младеновца ишли скоро по сувом. Негде иза Параћина схватим да не знам тачно где треба да скренем. Са путоказима сам се већ једном прешао данас… дакле стајем уз неку пумпу, вадим гепеес, и зачудо успевам да убодем све из прве. Прошли пут, пре две године, ми нешто није ишло. Испостави се да и нисам нешто испромашивао, упутио ме преко Алексинца, путем нетакнутим од прошлог века, који спада међу трајне споменике Грунфу и крпежу. Ал’ је бар сликовито, зелено и тајновито.

Стижемо најзад у Сокобању, где никад нисмо били, немамо појма ни о чему осим из прича. Вечерамо збрзељано неке пљеске, треба наћи преноћиште. Место где клопамо је тотална мешавина свега – индустријске бајаги рустичне дрвенарије, старе (бар изгледа тако) камене зграде и обавезних расхладних витрина које свуда изгледају исто, џабе путујете. Приде су називи артикала непогрешиво исписани на исконском енгрпском, дакле пола енглески пола јок. Пљеска је била подједнако без везе, ал’ смо бар напунили џегу.

Добро им је и пуна витрина у пола девет. А ни сезона још није почела.

Преноћиште налазимо методом искушаном претходне године код Вулета… нађи мештане и питај. У овој, како би рекла моја баба, пицварници нисмо нашли никог ко би деловао као да зна, ал’ смо зато нашли двојицу како седе пред пекаром где смо оставили кола. Јер изнад пекаре има цела зграда за издавање а ова двојица се нису померила цео сат, дакле инвентар су, мора да знају. Кажу у згради је луда кућа, шест власника а девет станова, ено телефон па кога ухватите. Компликовано, бре, знате неког другог? Знају, и дошао човек за пет минута, одвео нас до стана, и чак смо стигли да одемо негде на пиво. Наравно, поново је почела киша, ал’ сад већ свеједно. План смо у ствари имали, и испунили га. Појединости су се одредиле на лицу места.

(велике фотке: прва, друга, трећа, четврта)