Годишњи од три дана 2.4

пола воде сипали у трећу чашу, па онда на то пола вина, па воду из треће чаше опет преко друге половине вина

Пошто смо основну стазу већ једном прешли, почињем да примећујем ситнице. Шта сам оно спомињао од архитектонских праваца… а, да, балкански арт деко. Обично се одликује мањком ограда на терасама ради непосредног додира са природом. Овде, међутим, налазим праву заврзламу од противречности.

Овде је стара кућа са фасадом добила додатак у виду спрата без фасаде. Спрат има терасе од голог бетона али је зато ограда никлована.

Покушавајући да нађемо краћи пут до оног прасета, кренемо низ сокаче и стигнемо (кинеској) робној кући иза леђа.

Не знамо која нас је скулптура више ганула, наслагане кутије или постројено камење. Или би се то звало инсталације? Ипак нечем и служе.

Дирљива је неприкривена брига за термоизолацију: одмах се види да је дозидани део изолован, нема лажи, нема преваре. И не мора да изгледа, ово су леђа зграде, његово је да изолује. Ту негде смо успели и да прођемо и стигнемо куд смо наумили. Бар нисмо нашли ћорсокак.

Кафана је на идеалном месту: тераса изнад плаже, чује се жубор. Нажалост, чује се и телевизор, иако смо се трудили да седнемо што даље. Дугогодишње вежбање је уродило плодом – нисам га чуо, можда понеку реч. Не знам шта се догађало тог дана, дакле као да сам гледао.

Немају намештај. Тј немају бокалчиће, него ми је келнер донео чашу вина и чашу воде. Снашли смо се тако што смо пола воде сипали у трећу чашу, па онда на то пола вина, па воду из треће чаше опет преко друге половине вина. А онда је та трећа чаша послужила госпоји за пиво.

Пошто сам ипак једном ногом родом јужно од Саве, знам за јадац. То прасе је таман печено, али не скроз по дубини. Зато наручујем ребарца, цело кило, јер тамо је тање.И био сам у праву – кожура крцкава, месо сочно, и прсте сам полизао. (Те ноћи смо се за неког врага пробудили у три ујутро, гладни. Тај ваздух, ваљда. Тада смо смазали остатак и наставили да спавамо. Запонети је најзначајнији италијански изумитељ, јел’ тако, тако је.)

За суседним столом повеће друштво, канда неки млађи свет, делују спортски, а и виђали смо успут по вароши и неке групе од по четворо-петоро једнако обучене а нису неке паравојне формације, мора да је неки спорт. И нису били нешто бучни, шумори река, допире тек понека реч, и све као разумем а не разумем. Негде око оне зен паузе кад је јела било доста а ми меркали колико нам је још пића остало, схватим да причају бугарски. Ето и тај туризам некако ради.

После (подуже поподневне дремке, па кафе на тераси) се испоставило да није спорт него фолклор. Нас некако судбина нанесе да у бањи будемо кад је ту нека бугарска трупа.

Било је и других трупа, виђали смо их баш свуда. Само их нисмо видели кад имају те наступе.

Рано нам је за вечеру, а и бања је, ајмо у шетњу. Храбро и скроз не-лалински крећемо узбрдо. Сад кад гледам на мапи, нисмо баш нешто далеко стигли, ал’ није се тако чинило тада. Мало и пукне видик кад се попнеш, види се да није све арт деко, има и фино скоцканих места. Бар издалека добро изгледају.

Наравно, ово само изгледа као да је скроз у шуми, али… некуд су морали довести материјал, струју, воду, госте. Та мора да је асфалтирано до тамо.

Шетамо даље. Код канте за отпатке неко оставио мачиће. Јесу симпатични, али већ имамо чопор код куће и јежеве приде. Једна кућа, старинска, приземна, са огромним двориштем и колима са београдским таблицама, се упорно одупире оном што сви остали раде – остала је приземна и није запатила спратове са терасама. Успут налазимо и којекакве бочне дућане, који нису стигли на време да заузму места на главној џади. Има свачега, и оригиналних досетки (у сендвичари велике боце са кечапом висе наглавачке, обешене о ланце, па нек муштерије сипају колико хоће), и примера посебног дијалекта енгрпског, који пише бајаги на српском али се труди да се то не примети. Овде је црта на ћ уочљива већ са цела три метра. Ко пролази колима, вероватно ће свратити ако тражи керећу храну.

Налазимо и понеки пример старе бањске архитектуре. Ако је и реконструисано, нека је, добро је урађено, делује баш старински.

Овде је требало да приметим да се облаци опет навлаче, ал’ јок, то се на екранчету није примећивало. Канон опет повукао светла колико мисли да треба. Морао сам да мрачим овде, подоста.

И опет смо стигли на главни сокак пре времена, тј још нисмо за вечеру јер нисмо гладни. Идемо сад један круг око главне улице с друге стране… што нас води преко мостића, па другом обалом, па назад другим мостићем поред пијаце. Успут, наравно, пуца видик и не одолевам свом пороку. Још један синемаскрп.

Шта људе нагони да зидају поред реке а онда јој окрену леђа? Само четири прозора гледају у њу.

Кад бих могао да имам кућу уз реку, то би изгледало отприлике овако.

Мислим на оно лево. Не знам да ли би ми се свидело да гледам у кафану

Ту негде код пијаце је почела да ромиња кишица. Кишобран, наравно, нисмо понели – остао је у соби, окачен о телевизор. Носили смо га пре подне, кад је било ведро (дакле, ради!). До центра, међутим, опет престаде, а нас мрзело да одемо до собе него седнемо да одморимо ноге и утолимо жеђ…

(велике: прва, друга, трећа, четврта, пета, шеста, седма)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image