Годишњи од три дана 2.5

Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.

Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.

Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.

Мислио сам да ће ово бити шареније, тротинет је баш живописан, ал’ ето само толико.

Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.

Ово је снимљено у некој паузи кад је неко троје отишло да доведе још неке, те је било и празних столица. Петнаест минута касније овај снимак не би могао да се згоди.

А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.

Почео је прави пљусак, нешто као реприза оног од јуче. Као из оне питалице – “које је боје киша?” – “лила…”. Тад сам приметио да ипак има екрана, јер сам се померио мало да се не поквасим – досад је био заклоњен стубом. Били смо мало паметнији него претходне вечери, па нисмо сели под сунцобран, који добро чува сто али уме да буде кратак за леђа, чим мало пирне. Овог пута у бочно крило, под велику стреју.

У ствари испрва сам сео леђима окренут екрану, ал’ су ми се у видик нацртала нека два лика у црним униформама, што ми не иде уз вечеру. Кад сам се преместио, таман је дошло до прекида преноса (види фотку уз наслов). А око нас, замало потоп.

Главни разлог што све кафане изгледају исто је што произвођача мобилијара има онолико колико може да опстане. Ове сијалице су биле новост, једном.
Просто ми је невероватно да су ми ова фотка, претходна, и наредне две, успеле из цуга. Тачно сам знао шта хоћу…

Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему. Јер на том делу је таман толико хладнији да је испод тачке орошавања.

…и то сам добио…
…из четири узастопна шкљоца. Тачно сам знао да бих понављањем само убрљао. Да кажемо да Зајечарци знају шта раде.

Кад смо завршили и са оним пивом после вечере, киша је стала. Таман довољно да пређемо оних 200м до собе. Зачудо, још није био мрак, јер тек је 20:12, ово је само недељу након дугодневнице, до стварног заласка има још. Брда су чудо.

(велике: прва, друга, трећа, четврта, пета, шеста)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image