Krajem sedamdeserih (čini mi se da je bila 1979, da ne tražim po vinilima) agilni urednici Jugotona (ili je, ipak, bila ZKP RTV Ljubljana) častili su mladu jugoslovensku populaciju ska muzikom. Niko nije bio siguran šta je u pitanju, u retkim domaćim tekstovima po novinama ska se pominjao kao žanr koji je pretača reggae muzike, britanske novine su ga popularisale i reklamirale novu diskografsku kuću 2 Tone Records, pa sam, očekivano, krenuo da preslušavam ono što je bilo dostupno: The Specials, The Selecter, Madness i The Beat.
Poslednje dve grupe slušam i danas.
Tadašnji britanski ska pokret, koji je potrajao sve do negde sredine osamdesetih, bio je različit od originalnog. U njega su bili utkani elementi punka, rocka, popa i već etablirane reggae muzike, a oslanjao se na već dobro poznatu ideologiju vezanu za skinheadse i mod pokret iz šezdesetih.
Zahvaljujući, valjda, licencnim izdanjima prvih albuma pomenutih grupa, ska se kod nas lako i brzo zapatio, pa ću da pomenem samo neke od dobro poznatih pesama koje su inspirisane ovom vrstom muzike: “Crno-bijeli svijet” (Prljavo Kazalište), “Maljčiki” (Idoli), “Ona se budi” (Šarlo akrobata), “Skakavac joj zaš’o u rukavac” (Laboratorija zvuka braće Vranješević), “Moja prva ljubav” (Haustor)…
Sada je već jasnije o čemu govorim. 
The Specials su bili začetnici revitalizacije ska pokreta u Britaniji i vlasnici 2 Tonea. Njihove pesme poput “Ghost Town“, “Message to You Rudy“, “Gangsters“, “Too Much Too Young“ su bile veoma uspešne, no meni su postajale dosadne ako ih često slušam. Brzo sam ih izgustirao i okrenuo se Madnessima jer su muzički evoluirali iz albuma u album. I bili neverovatno duhoviti.
Nedavna najava novog albuma Specialsa me je potpuno zatekla, jer sam pomislio da su davna prošlost i da njihovu muziku niko više ne sluša. U reklami u novinama je pisalo da je to prvi album sa novim materijalom u poslednjih 20 godina. I to sa prvobitnim pevačem Terryjem Hallom, koji je imao relativno uspešnu karijeru sa u nekoliko drugih grupa i saradnju sa mnogim poznatim imenima.
Album Encore (2019) nije spektakularan, ali je dobar i zanimljiv za slušanje. Njime se ne podgreva stara slava, već se u pesmama, očekivano, progovara o britanskoj svakodnevici (Brexit, udvorištvo Americi, udaljavanje od Evrope) uz puno lucidnih socioloških opservacija. 
Ipak, čini mi se da najbolje zvuče u momentima u kojima se ne drže isključivo politike i ska ritma.
Današnja pesma, koja otvara album, odlična je ilustracija za poslednju tvrdnju. “Black Skin Blue Eyed Boys” je obrada pesme Equalsa sa samog početka sedemdesetih. Njih dobro znate po megahitu “Baby Come Back” i u Jugoslaviji popularnom Eddyju Grantu koji ju je napisao. U njoj su se dohvatili funka i poslali u to vreme popularnu poruku o rasnoj jednakosti.
Moja verzija albuma je de luxe izdanje i sadrži dodatni disk sa snimcima sa koncerata. Praktično, na njemu su zabeležene neke od ključnih pesama iz repertoara Specialsa i demonstriraju njihovu sviračku i zabavljačku kompetentnost. No, ovde moram da završim…
Ponestade mi piva, moram u nabavku. 
Еди Грент, помоћни певач Рибље Чорбе? 🙂