Nikad se ne zna

Američki rock’n’roll srednje struje je prepun pravih frajera, ljudi koji su ‘ladni ko špricer u svakoj situaciji, osim kad im je instrument u rukama. Tada postaju zveri. Jednog od takvih naročito gotivim: znate ga dobro i vi.

Budite slobodni da me nazovete subjektivnim, štaviše neobjektivnim, ali uz sav trud koji nije bio mali, a mi nije bilo teško da ga uložim, ja nisam uspeo da pronađem ni iole slabu tačku u karijeri tog mangupa. Najzad, Joe Walsh je čovek kojeg ne interesuje mnogo šta ćete misliti o njemu, a neka moja detektivska naglabanja njegove fonografije dovela su me do zaključka da je reč samo o trenutku u kojem bi on objavio nešto, kada je zbog nekog lokalnog konteksta bio trenutno omiljen ili neomiljen, pa bi ga dežurne kritičarske zamlate podigle u nebesa ili otresale kao blato sa cipela.

A za sve to vreme, čovek bi svirao kao da ne postoji sutra, a tu muziku promišljao i stvarao kao da je došlo krajnje vreme da neko zasuče rukave i pokaže svetu kako se to radi.

Joe Walsh se odriče konvencionalnog ponašanja, skrupula svih vrsta i nepotrebnih etikecija. Ono što ima da kaže, on govori svojom muzikom koju voli da spakuje u slojeve, pa vi birajte koliko duboko ćete da kopate. Za svakog ponešto, ako se to tako kaže. I tako je još od doba kad je započeo ozbiljni deo karijere u bendu James Gang, pa kao “stalni spoljni član” – šta god to značilo – grupe Eagles, te kroz čestitu i poštovanja dostojnu solističku karijeru, koja je u dvanaest studijskih izdanja za oko četrdeset godina neprekidno preklapala ili smicala obe pomenute i neke nepomenute osnovne organizacije udruženog sviranja…

Budem li mnogo pričao, zamoriću i sebe i vas, a to ne bi bilo bogzna koliko poželjno u ovom kontekstu. Pa onda, najbolje bi bilo da vas lepo prepustim muzici, samo pominjući da ludilo koje danas slušamo nije nikakav hit, nije bio čak ni B strana nekog singla sa matičnog albuma, pa vi sad mislite da li vredi preslušati ceo album.

There Goes the Neighborhood (1981)
Joe Walsh – There Goes the Neighborhood (1981). Ovaj se nešto gadno naljutio na komšiluk. Pa sad vi gledajte hoćete li puštati crnce u gaćama glasno na terasi nedeljom popodne… U međuvremenu, ako ste iole ljubitelj čvrste, ali slojevito spakovane gitarske muzike, Joe Walsh je čovek čiju fonografiju ćete rado hteti da slušate. Preporuke su nepotrebne: samo zahvatite sve što možete da pronađete. I slušajte glasno, otprilike kao da muzikom želite da sravnite komšiluk sa zemljom — to je jedini dobar način.

A album se zove There Goes the Neiborhood (1981), što bi moglo slobodno da prevede kao “ode komšiluk u tri lepe”, što olakšava razumevanje fotografije na omotu albuma. U tom pogledu, i naslov pesme “You Never Know” potcrtava empatični pogled na svet svog autora.

Nije se sa ludacima kačiti, što svakako ne odriče udovoljavanje nagonu da ih slušamo. I zato, k vragu i konvencije: poslušajte i ovo što sledi, a sami pronađite ko je tu ko i šta se tu sve dešava, neće vam biti žao da to učinite.

Sve ovo da se dobro nauči, a za domaći zadatak da utvrdite gradivo u proširenom sastavu. I vodite računa, ispitivaću! Nerd smile

U zdravlje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image