Filmska muzika, a pod ovim izrazom ne mislim na moderne soundtrackove koji su kompilacija manje-više poznatih pesma, veoma je osetljiva tema za komentarisanje. Ona prati sve šta se dešava na velikom platnu. Ako režiser i kompozitor tesno sarađuju i znaju šta žele da postignu, uticaj muzike na percepciju radnje ili emocije iskazane na licima glumaca bitno utiču na kompletan doživljaj gledalaca. Pri tome, potrebno je da bude neupadljivo, jer njena uloga je tek da dopuni sliku koju primamo.
Iako na papiru pisanje ovakve muzike izgleda jednostavno, retki su oni, poput Ennia Morriconea, koji su svoja najbolja dela napisali za film. Njegove teme iz brojnih filmova često svi mi zviždućemo, a da i ne znamo ko je njihov autor, pa se nameće ključno pitanje vezano za filmsku muziku:
Može li muzika da živi svoj život bez pokretnih slika, sama za sebe?
Odgovor na ovo pitanje je teško dati. Kao kolekcionar, muzički urednik na radiju, filmofil od malena, propustio sam mnoge soundrackove kroz uši. I da budem iskren, retki su bili oni koji su funkcionisali samo kao zvučna podloga. Uglavnom mi je, slušajući ih posle udarnih tema, bilo dosadno. No, kao i uvek, ima izuzetaka.
Početkom ovog veka i kod nas je bio veoma popularan film Le Fabuleux Destin d’Amélie Poulain (2001). Ova vrhunska francuska romantična komedija ne pripada žanrovima koje volim da gledam, no majci moje dece se strašno svidela pa smo je svi zajedno gledali više puta. Štaviše, zatražila mi je da joj nabavim i muziku iz filma. A kad žena traži, zna se… 
Tada sam po prvi put obratio pažnju na autora muzike za ovaj film, Yanna Tiersena. Zahvaljujući sountracku za Amelie, ukapirao sam da me njegova muzika relaksira i bez gledanja filma. Zato ne iznenađuje činjenica da se soundtrack prodao u platinastim tiražima širom sveta, a autor muzike, neočekivano, podobijao grdne nagrade.
U međuvremenu, pokazalo se da je Tiersen vrlo zanimljiv tip i da ga vredi držati na oku jer je muzika koju stvara melodična, ugodna za slušanje i beskrajno šarmantna. Uprkos tome, on samog sebe ne smatra za kompozitora u pravom smislu te reči, jer kroz muziku “beleži sopstvene emocije”. Ma šta on govorio i kako opisivao svoja dela, njegov rad je interesantan jer nije pravolinijski. U njegovim delima se prepliću francuski (bretonski?) folk, klasika, rock, šansone, minimalizam, moderna muzika… Ta mešavina nikada ne ide u ekstreme, iako ćete slušajući je lako da se asocirate na Chopina, Erika Satiea, Philipa Glassa, Michaela Nymana i ko zna još koga. Uostalom, na njegovim albumima možete, između ostalih, da pronađete i Neila Hannona (Divine Comedy) ili Lisu Germano, što dovoljno svedoči o povezanosti sa pop/rock svetom.
No, da pustimo originalni promotivni video, pa da nastavimo priču…
U trenutku kada mi je dospeo u ruke Tiersenov album Eusa (2016), pojma nisam imao šta je njime pisac hteo da kaže. Nazivi 18 pesama na njemu samo su me još više zbunjivali. Muzika koja je bila zabeležena na njemu bila je izuzetno dobra i zavodljiva, mada odsvirana samo na klaviru uz razne pozadinske zvuke. Pastorala sa kojom sam mogao na neki način da se poistovetim. Za pravu priču o njemu i inspiraciji sam saznao tek kada sam počeo da se pripremam za pisanje ovoga teksta…
“Porz Goret” su, kao i drugi naslovi pesama na albumu, nazivi toponima na ostrvu Eusa (Ushant) u Bretanji za koje je Tiersen, iz nekoga razloga, vezan. Jednostavno, čovek je uzeo mapu ostrva na kojoj je označio pojedne tačke, odneo klavir tamo i snimio ono što mu je u tom trenutku naišlo… Priča jeste malo nategnuta, ali je marketinški interesantna. Zabeležena muzika, tamo ili u studiju je, u svakom slučaju odlična, a Porz Goret u drugom klipu možemo i da vidimo.
U slučaju da ovaj tekst čitate pored voljenog bića i puštate priložene klipove, znate šta vam posle toga ne gine. Još jedno gledanje Amélie Paulain… 