Једна од пре: се накалабурило…

и вечерали, и мало се премештали током вечере јер је почела киша

Не знам зашто. Тражио сам нешто друго. Ова се закуцала за монитор и ни да мрдне. Више не знам шта сам то хтео, шта сам то тражио, само бленем у ово.

А није да нисам већ нашкљоцао сто оваквих

Ваљда због те спарушене траве, због те атмосфере свеопште градске штроке која чека једну доообру кишу да мало прогледа, ко ће га знати.

Није било лако извући тонове овде, јер се канон, онако зихерашки, држи пароле да никад нема довољно светла, дај још. Ово је затамњивано и затамњивано док није дошло на своје, тј на моје, како се мени чинило тада. Добро, можда ми се чинило и мало мрачније, ишли смо ка вечери, били гладни и штогод и журили.

Код сликања градских пејзажа је незгодан део онај са очекивањем шта спада а шта не спада у градски пејзаж. Која је реклама постала део пејзажа а која није. Фина иронија не измиче оку камере – зашто је, например, на Дому синдиката увек стајала нека огромна реклама (беше ваљда Филипс, па онда Војвођанска банка, касније грчка па још касније мађарска). Оно што ми се једном потрефило скроз, овог пута је испало делимично – улетео је текст од само једне рекламе, а и то анонимно, не види се чије је, дакле узалуд.

Онда се пробира шта улази од тих три де ствари – ограде, бандере, жице, стубови, знаци. Шта је од тога знак да се ту живи, а шта је ругло, питање је сад. Да ли у некој медитеранској варошици штрикови за веш, разапети до преко пута, чине део колорита а клима уређаји једнако окачени на те фасаде не? Где повући црту?

По најновијој уредби, овде (у Зрењанину) на зградама под заштитом (пардон, степеном заштите, по новоговору) не смеју да се постављају клима уређаји… са предње стране. Из авлијске стране може. Таква одредба, наравно, пада у воду код оваквих здања где авлије ни нема, фасада је одасвуд. Као код циповке што је са свих страна окрајак.

Ту се Шеф и ја често разиђемо. Он остави понешто али уме да уклони ствари које баш упадну у кадар сувише близу центра. Ја остављам све, само гледам да буде некако распоређено. Овог пута, чак, заузео сам довољно секунди чекања док ово двоје са кучетом нису стигли тамо где сам хтео да их видим у односу на трамвајску бандеру и ону преко, онај ауто у камуфлажним бојама се бар донекле склонио иза њих и не заклања ми траву и оне стубиће десно, а оних неколико ликова преко пута и тамо још даље, они су могли да буду било где. Осморо-деветоро блејача који ваљда чекају да их киша разјури… једва се виде, они су ту тек да мало засоле.

И стигли смо куд смо наумили, и вечерали, и мало се премештали током вечере јер је почела киша… најзад. Следећу смо чекали цео месец.

Додатак: овог пута ниједна бандера не стоји укриво. Ко се није патио са исправљањем слика према бандерама тај не зна колико књига је написао Марсел Фруст…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image