Prečnik kruga

Težina današnjeg priloga je tolika da bi trebalo da vam je dovoljno bar do kraja nedelje.

Anegdota kaže kako je, tamo negde 1971, jedan fan Led Zeppelina uspeo nekako da se probije iza scene posle koncerta, pa čak i da dopre do Jimmyja Pagea. U pokušaju da pokaže svoju posvećenost, brže-bolje je izjavio kako je gitarski rif u “Black Dog” nešto najbolje što je ikad čuo. Jimmy je zamišljeno povukao dug dim iz svoje cigarete, pa samo rekao:

– Meni je očigledno da ti nikad nisi čuo “The Width of a Circle“.

Nije nikakva tajna koliko poštovanje je Mick Ronson uživao među kolegama.

Baš nešto gledam: Mike Garson, dugogodišnji klavijaturista raznih pratećih sastava Davida Bowiea (i autor i izvođač onog sola na klaviru) hvali se ovih dana na fejZbuku sa kakvim velemajstorima deli scenu u okviru projekta A Bowie Celebration. Reč je o seriji koncerata širom sveta na kojoj prateći bend Davida Bowiea, koji predvode Garson i gitarista Earl Slick, uz pomoć gostiju izvodi muziku svog prijatelja. Kako sami rekoše: “Mi nismo tribute band – mi smo the band. Sve je isto, nedostaje samo Bowie da bi stvar bila kompletna…” Ali eto, Bowie ima opravdanje.

Misao o kalibru tih muzičara me je odvela dalje, pa sam se setio kakav je Bowie bio katalizator za vrhunske muzičare na sceni tokom cele karijere. Može to da se gleda i banalno, dabome, jer svaki vrhunski scenski izvođač lako dolazi do vrhunske ekipe i može da dobije koga god poželi. Bilo je tu i slučajnosti, ako baš hoćete: to što Rick Wakeman svira melotron u “Space Oddity” posledica je slučajnog susreta u hodniku studija. Ali zato, kad je Brian Eno, u svojstvu Bowiejevog producenta, zatražio od Roberta Frippa da dođe u Berlin i odsvira nekoliko solo deonica za album “Heroes” (1977), ovaj je bez oklevanja seo u avion, u dve sesije odsvirao sve što treba i vratio se u Njujork (gde je tada živeo) a da nije ni pretrpeo jet lag. A vi sad budite slobodni da procenite koliko ljudi bi moglo uopšte da privuče pažnju Roberta Frippa, a kamoli da im ovaj dođe na noge preko šest časovnih zona i zasvira na albumu na puc prstima.

David Bowie - Ziggy Stardust and the Spiders from Mars Live (snimljeno 1973).Još nešto je posredi: svi ti muzičari odreda svedoče koliko im je bilo zabavno da rade sa Bowiejem, na stranu što je to uvek bio izazov i sredstvo sopstvenog napredovanja. Magija koju je Bowie širio oko sebe pružala se daleko i zato bi uvek trebalo obratiti pažnju na sve ono što su svi ti majstori ostavili u njegovoj muzici. Gail Ann Dorsey, koja nije samo šarmantna pojava sa obrijanom glavom i bas gitarom u rukama, već i kompletan muzičar visokog kalibra, pričala je kako ju je Bowie u dve rečenice ubedio da peva drugi glavni glas, i to Freddiejev deo, u “Under Pressure“, iako ona nikad pre nije pevala glavne vokale. “Zbog njega sam postala bolji muzičar nego što sam bila. A družeći se sa njim, verujem da sam postala i bolji čovek”, rekla je u jednom dokumentarcu i time objasnila sve.

Mick Ronson je bio prva prava superzvezda u Bowiejevom okruženju dostojna ništa manjeg poštovanja nego što ga je sam Bowie zasluživao. Jedan od članova ekipe Spiders from Mars, Ronson je bio i prisiljen na artizam koji je bio sastavni deo tih virtuelnih scenskih figura. Nije to išlo bez teškoća – Angela, Bowiejeva prva supruga, bila je vizuelni kreator glam priče po kojoj je trebalo da Bowie i Ronson glume homoseksualce na sceni. Ronsonu taj predlog nije bio po volji i besno je napustio pripremu za turneju, čak je bio na ivici da raskine ugovor, ali Bowie i Angela su ga nekako ubedili na igru. Pristao je, ali po cenu svog udela na sceni, što mu je, dakako, bilo omogućeno.

Rezultat vidite na snimku koji je sačinjen u legendarnoj dvorani Hammersmith Odeon 3. jula 1973, na poslednjem koncertu 18 meseci duge svetske turneje Ziggy Stardust Tour. Video snimak je deo besmisleno dugo odlaganog filma Ziggy Stardust: The Motion Picture, koji je objavljen tek 1983. godine.

The Man Who Sold the Earth (1970).Krljačina koju čujete samo je malo proširena u odnosu na ono što se moglo čuti čim stavite Bowiejev drugi album The Man Who Sold the World (1970) na gramofon. Neposredno posle kombinacije space rocka i psihodeličnog folka koji smo slušali na prethodnom albumu David Bowie/Space Oddity (1969), Bowie je uz veliku Ronsonovu pomoć skovao novu kombinaciju zvuka koju smo čuli na sledeća tri albuma i na nekoliko neverovatnih živih snimaka. Čak i studijska verzija pesme “The Width of a Circle” predstavlja izazov za slušanje, jer unutar trajanja od preko osam minuta takođe sadrži gitarsko ludijanje koje je na ovom živom snimku “samo štogod” prošireno.

Vredi da se čuje zasebno.

Imalo bi se šta još pričati o Micku Ronsonu, i to ne samo kao o prvom krucijalnom saradniku Davida Bowiea, već i kao ozbiljnom igraču u sferi autorske muzike. Ali, treba ovo svariti polako, pa da ne preterujemo. Kao što rekoh na početku…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image