Šta sve jedan muzičar mora da radi kad ga angažuje rigidni poslodavac

Da bi Robert Fripp zadržao pažnju na nekom muzičaru duže od šest sekundi, ovaj mora da bude mešavina Mocarta, Ajnštajna i bele ajkule, sa uzgrednom sposobnošću čitanja misli i trenutnog isporučivanja rezultata. Sa tim karakteristikama se tek stiže na audiciju.

Sinhronicitet je princip koji, evo već punih osam godina i četiri dana, uporno prati Suštinu pasijansa na putu saznavanja svega što je predmet našeg interesovanja. I tako, pomenuh prekjuče koliko je rigidna atmosfera rada i preciznosti vladala u vezi sa svakim zamislivim aspektom ideje pod nazivom King Crimson. A baš kao da se namestilo, u jednoj fejZbučnoj grupici koja progresivnu muziku neguje kao fetiš osvanuo je jedan audio-video zapis sa Cevke u kojoj se pojavljuje Adrian Belew, sam sa akustičnom gitarom, dakle najogoljenije moguće, i rekonstruiše jedan detalj iz perioda svoje karijere kad je bio frontmen grupe King Crimson, a što je radio duže od bilo koga drugog.

Nemam običaj da zahvatam gusarske video-snimke, ali ovog puta nisam mogao da odolim. Poslušajte i pogledajte pažljivo. I nemojte da izostavite reakciju publike iz ukupnog utiska.

Dakle, retoričko pitanje koje Belew na početku postavlja – da li ste se ikada zapitali šta svira jedan član benda? – i ono što sledi otkrivaju mnogo toga ako ste spremni da obratite pažnju.

Robert Fripp, spiritus movens King Crimsona, poznat je po tome što nikad nije zadovoljan frazama tipa “ovo je najbolje moguće” i “ovo se ne može unaprediti”: kao svoju životnu misiju, on sprovodi nameru da neprekidno traga za savršenim. Pedeset godina otkad je počeo, on uporno nastavlja i na tom putu ostavlja beleške koje nas zbunjuju.

No, prekidao je Fripp tu potragu u nekoliko navrata. Prvi takav slučaj se desio u leto 1974, usred snimanja albuma, kada je Fripp naprasno odlučio da prestane da daje sugestije o pojedinostima tokom rada u studiju, a potom je čak predložio Johnu Wettonu i Billu Brufordu da, ako im nije teško, završe posao oko albuma bez njega. Tako nekako je i ispalo, a tokom masteringa albuma u septembru 1974, pre nego što je album objavljen, Fripp je objavio raspuštanje benda. Sjajni album Red na kraju čak nije bio podržan živim nastupima, jer grupa formalno više nije postojala. Čak padoše i teške reči, pomalo nepromišljeno izrečene, da je sa tom pričom završeno za vjeki vjekov.

Vreme je pokazalo da je glavni razlog tog Frippovog stava bio u osećanju potpune razočaranosti muzičkom industrijom i, uopšte, statusom nezavisne autorske muzike kakva je njegova pred moćnicima koji upravljaju tržištem. Fripp je potom proveo sedam godina baveći se raznim idejama za svoj groš i radeći sa drugim muzičarima. Najpoznatija je saradnja sa Brianom Enom, koji je usput izlobirao za Frippa i jednu studijsku sesiju u Berlinu leta 1977, a o kojoj će se pričati sledećih hiljadu godina.

King Crimson, otprilike u vreme snimanja albuma Beat (1982)
King Crimson, otprilike u vreme snimanja albuma Beat (1982). Nikada pre i nikad posle se nije desilo da je ista ekipa oko Frippa sastavila čak tri albuma. Fripp je posle priznao da je ovo prva, njegovim rečnikom, “definitivna formacija” King Crimsona.

A onda, 1981. godine, iznenada kao što to obično biva kada Fripp objavljuje svoje ko zna koliko dugo kuvane odluke, došlo je do ideje da se formira nova formacija benda za studio i žive svirke. Pritom je imao ideju da to bude nešto drugo, a nikako King Crimson, mada je na kraju popustio pod pritiscima da grupa zadrži ime. No, da bi jasno pokazao da se ne šali, prvi put otkad upravlja bendovima, Fripp je pozvao još jednog gitaristu. Adrian Belew, izuzetno talentovani gitarista i pevač iz Njujorka, taman je završio veliku turneju sa Talking Heads i zainteresovao se za priču.

Osim Belewa, u bend su pozvana dvojica koji su se već uveliko pokazali kao majstori neograničenog sviračkog kapaciteta: bubnjar Bill Bruford je već radio u grupi, a basista Tony Levin je doveden spolja usred trećeg dana audicije za basistu. “Da sam znao da je na raspolaganju, ne bih ni održavao audiciju”, rekao je posle Fripp.

Ovakav sastav muzičara je oduvek bio potreban Frippu, jer njegove ideje nisu mogle da trpe muzičare koji bi rekli “ja to ne mogu da odsviram” ili “ne znam kako da rešim ovaj prelaz”. Što ono reče Bruford jednom prilikom: “U grupi Yes su vascelo popodne raspravljali o tome može li da se odsvira F na basu dok se na orguljama svira G dur; u Crimsonu se podrazumevalo da znaš odgovor na to pitanje i rasprave nije bilo”. U tim svojim potragama, Fripp je tokom prve etape postojanja grupe izmenjao petnaestak muzičara – i to su svi odreda virtuozi – jer je tražio neku kombinaciju koja proizvodi sinergijski efekat.

Najzad, možda ste i primetili da uporno izbegavam da King Crimsonu pripišem banalni atribut “grupa, bend, muzički sastav”. Fripp obično kaže da je King Crimson “način da se urade stvari”. Citirajući Traya Gunna, muzičara koji se tu bavio neko vreme, lako je prepoznati: King Crimson je Frippova vizija i tu nema više šta da se kaže (ali zato ima i te kako šta da se čuje).

Očigledno, neki sklad te vizije i realizacije je u drugoj etapi najzad postignut. Jer, među sedam albuma objavljenih između 1969. i 1974. godine, ne postoje dva na kojima svira potpuno ista prva linija muzičara. Ovoga puta, u etapi koja je trajala tri godine (1981-1984.) i za koje vreme su snimljena tri odlična albuma, osnovna četvorka je po prvi put ostala ista sve vreme. Postoji određena podgrupa poštovalaca King Crimsona za koju triptih Discipline (1981), Beat (1982) i Three of a Perfect Pair (1984) predstavlja najznačajniji period funkcionisanja koncepta i to je stav za koji se u racionalnoj ravni teško mogu pronaći protivargumenti.

Three of a Perfect Pair (1984)
King Crimson – Three of a Perfect Pair (1984). Današnja ekstravaganca je naslovna numera trećeg albuma u nizu objavljenom u ekipi čiji frontmen je bio Adrian Belew. On je u toj ulozi do sada proveo više od bilo koga drugog, u inkarnacijama 1981-1984, 1994-1999. i 2000-2010. Ti periodi su obeleženi postepenom promenom diskursa sa rada u studiju u rad na sceni, uz neprekidne obrte u paradigmi.

Imalo bi šta još da se ispriča, ali rekoh vam već prekjuče – sveobuhvatna biografija King Crimsona, ako je iko ikad napiše, biće veoma obimno štivo za koje bi se ubrzo pokazalo da je ipak nekompletno. Zato ćemo preskočiti period od nešto preko 30 godina i doći u tačku današnje izvedbe iz 2016. godine.

Ovo je, dakle, zabeleženo nešto manje od tri godine nakon što je Fripp rekao Belewu da mu nije potreban u novom okupljanju grupe. U tom času, to je zvučalo krajnje okrutno i malčice ponižavajuće, jer i vrapci znaju da je Adrian Belew odavno dokazan kao muzičar ogromnog sviračkog i izvođačkog kapaciteta. No, danas znamo da je reč samo o gradnji paradigme koja je značajno drugačija od karakterističnog stila kojem je Belew naklonjen i u kojoj se on najverovatnije ne bi najbolje snašao. I ne samo to, nego su zabeležene neke skorašnje izjave koje otvaraju mogućnost da aktuelna osmorica na sceni postanu devetorica… Ali, da ne prejudiciramo, jer nema zaludnije rabote od preispitivanja neobjašnjenih izjava Roberta Frippa. Radovaćemo se kako god da bude.

A današnji prilog, ako nemate ništa protiv, podseća nas na to koji kalibar muzičara je Adrian Belew. Pa, neka je nazdravlje!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image