Једна од пре: ипак се окреће

Уме да се накупи влаге у ваздуху, па светла са улица и преостале индустрије то осветле

Нека вајда од равноземљаша: почео сам да обнављам градиво из астрономије. Оно, није да га је било баш превише, ваљда два часа недељно у четвртом гимназије, и једно предавање др Татомира Анђелића, од чега се не сећам ничег посебно, једино да сам у потоњем случају присуствовао Догађају.

Дакле, шта могу да урадим са постојећом опремом? Па да испробам ћеркин статив, и експозицију произвољне дужине помоћу даљинског окидача. Из два-три попушаја, ево и бољег покушаја.

Ово сам радио и раније, ал’ мислим да те фотке више нема на Суштини, отишла у минус. Овог пута сам релативно задовољан како је испало, решио сам бар неке проблеме који прате ову врсту занимације.

Проблем први је изоштравање. Канонови објективи имају и ручно изоштравање, али то се само тако зове. Нема механичке везе између прстена за изоштравање тоцила и сочива, прстен само управља моторчетом, баш као и што на колима педала за гас нема сајлу до карбуратора него жицу до рачунара. Ево након седам година још не знам на коју страну се изоштрава ближе а на коју даље. Јер тај прстен може да се окрене ен кругова, нема левог и десног краја. Дакле за изоштравање се грумфује методом штапа и канапа: укључим екранче, изоштрим (тзв. на руке) на крошњу у суседној улици, искључим екранче. Јер нема више изоштравања напамет.

Нишањење. Пошто се ништа не види ни у тражилу ни на екранчету, напросто су звезде сувише ситне за то, мора одокативно. Гађао сам отприлике Северњачу, и ајде да кажемо да сам погодио, негде је у горњем десном углу. Хтео сам да је ближе средини, али, ех.

Светло. Јесте да звезде имају своје, али за добар ноћни снимак није згорег да око њих буде штогод мрак. То може да се постигне ако одем на село; мој крај града исто није јако лош јер је баш крај, штрчи из мапе као нога из кратког ћебета. То обично значи два степена нижу температуру и тамније небо него у самом граду, али често није довољно за овакву фотку. и оде мас у пропас. Зато сам ово снимио крајем марта, кад цео месец није пала ни кашичица кише. Тај је проблем решен, за овај пут.

Окидач. Дигиталне фоткалице немају прикључак за стари жичани окидач, а већином немају ни оно да експозиција траје док је дугме притиснуто. Канон бар има тзв. bulb начин рада (не није пупољак, није луковица него жаруља), за рад са блицевима на прегоревање, код којих нема гаранције да ће да окину тачно кад треба, па се затварач отвори на један притисак на дугме, онда улети светло, па се притисне опет да се затвори. Наравно, то притискање би задрмало статив, али зато сам, након доста перипетија, дошао до даљинског окидача, дакле не дрма јер ни не додирује.

Преостаје проблем дужине експозиције. У овом случају, превише светла, јер за пет ипо минута га улети доста (а планирао сам да идем и до двадесет минута). Из не знам колико покушаја, сваки по неколико минута, сам дошао до ИСО320 и бленде 13, а онда ми је било већ хладно те сам прогласио победу, покупио пинтле и ушао унутра. На лето, ако буде суша а мени досадно, можда бих могао да пробам опет.

Ал’ контра равноземљашима би била комплетна тек ако бих успео да снимим цело звездано небо негде око равнодневнице, са екватора, па да се види како се оно врти око Северњаче на једном крају и Јужног Крста на другом.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image