Једна од пре, тј. две-три: јубц

опире се стерилности и диктатури сивила данашње архитектуре

Зграду сам први пут уочио 2005, јер нисам хтео да дам таксисти 20 долара од аеродрома до бусодрома, него сачекао аутобус. Овај није ишао право тамо, него свратио на Нови Београд, па сам је онда први пут угледао, док је она црвена на металним елементима фасаде још била свежа. Сетио сам се свега што сам рекао на рачун америчког мањка архитектуре и како сам хвалио наше… годи понекад да се буде у праву.

Тадашњи урбанисти су се баш трудили да пробуде велику спаваоницу, па је тако у сремској равници никло нешто налик скраћеној верзији Страдуна, чак је и камење стигло да се углача.

Игром случаја, ћерка нађе посао баш у тој згради, а онда и нађе стан отприлике преко пута. Бивало је онда и да смо ту неколико пута ручали, или макар долазили да се прошетамо, успут је док се изађе на Дунав.

Ово је Београд, и то онај нови. Нема те архитектуре која неће, унутар свог уметничког израза, оставити места становницима да се и они штогод изразе, макар спрејем.

Амбијент јесте штогод шашав, и опире се стерилности и диктатури сивила данашње архитектуре. Та црвена можда више није она јарко крвава из времена градње, али и даље штрчи. Добар прст у око свим тим једнообразним стакленцима и обријаним фасадама.

Не свраћамо више тамо, преселила се ћерка. Зато постоје фотке (прва, друга велика).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image