Једна од пре: шарени погледи на свет

Кад се човек да у туризам, углавном гледа да сними месне знаменитости, или бар типичне призоре којих нема другде – јер за који би онда андрак путовао зарад нечег чега има на сваком ћошку. Међутим, некад ми се деси да превалим коју стотину километара и шкљоцнем нешто баш тако свакидашње, јер не могу да одолим призору.

Познаваоци знаменитости ће већ препознати зграду

Не знам ког је квалитета роба, вероватно не бих издржао да нешто одатле носим преко очију дуже од једног поподнева. Не улива поверење. Али је шарено.

Ово би скоро могло да се рачуна у својку (ака селфи), јер нисам могао да избегнем своје обрисе бар на овим доњим редовима. Зграда иза мене се зато добро види. Јер, светлосне околности: штанд са наочарима је у дубокој сенци, а и ја сам. Одраз је тако много светлији у односу на своју околину, па се кроз њега не види ништа, што смо видели у свим оним полицијским филмовима са бајаги чаробним једносмерним огледалом. Кад су наочари преко нечијег ока, и тај стоји на сунцу, види се и око, осим код баш баш метализованих стакала.

Тиме је проблем светла био решен, решење се наместило само. Е сад проблем геометрије. Јер кад се фотка четвороугаоник, увек се на снимку добија централна пројекција, јер друге нема. Може да се ублажи фоткањем издалека, дугом цеви, онда већ личи на косу пројекцију и линије се мање приближавају према даљем крају. Или… да се објектив намести тачно над средину, осом нормалан на раван (јер под тим условима нема изобличења и углови се очувају), па онда остаје само сферна аберација, квадрат почиње да личи на буре. То се да решити – нациљао сам да стојим отприлике око центра, и снимио ово са довољног растојања да тог бурета не буде. Истина, нешто ових ефеката може да се сузбије у сваком бољем програму за обраду – да се растегли она страна где се линије приближавају, па да на снимку буду паралелне, да се чак контрира и ефекту бурета, али лакше је кад не мора.

Од обраде, мало сам пригушио тамније тонове, да се не види баш шта је иза, да не одвлачи пажњу. На крају је остало само да се потрефи тачан изрез и угао – чак ни после педесетак година шкљоцања, не срамим се признати, не умем да држим шкљоцару водоравно, грешим углавном око пола степена али умем да одем и до седам. То се исправи, изрез се натинца на тачно како сам хтео… и ето га.

Нема награде, питање је онако, за вашу разоноду: где је ово снимљено?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image