Proglas o nepažljivima

Ovakvu kvalifikaciju do sada nisam čuo. Ako je ne zabeležim, zaboraviću je, a to bi bilo nepravedno i pomalo rizično.

Kad je neko lud, onda tu nema pomoći: ovu frazu sam do sada previše puta upotrebio i malčice se već izlizala, ali kad malo pažljivije poslušate ovo što imam da vam predstavim, razumećete zašto je celishodno da to izrazim baš tako.

Elem, mislim da je Gentle Giant jedina grupa sa kojom sam ikad u životu imao posla, a da se desilo sledeće: zarazio sam se na prvo slušanje, a pritom ja nikada nikoga pametnog nisam uspeo da zarazim za tu muziku. To da su ti ljudi bili kolektivno ludi nije nikakva misterija. Zato valjda nisu ni mogli da prevaziđu vreme u kojem su radili. Ali oni su se bar razbežali kud koji: ja sam problem. Sklonost ka anahronim i (is)komplikovanim oblicima muzike izvesno me kvalifikuje barem kao potencijalno ludog. Drugi se izvlače: no, izgleda da moja okolina krije od mene neka saznanja o meni. Smile with tongue out

Štaviše, u par navrata umalo nisam nadrljao zbog njih. Boktemazo, pa to mi se nije desilo ni sa glasnim puštanjem grupe King Crimson.

Sad baš ne bih da vas gnjavim pojedinostima kako i zašto sam se zatekao kod Zoće Peacocka prvi put na konaku u Kragujevcu, a bilo je to pre zamalo četvrt stoleća, u septembru 1994. Tek, taj formalni razlog je ispao puka digresija našeg druženja koje je obavijeno muzikom u mnogo slojeva, a još ih nismo sve ni prebrojali, a kamoli preslušali. U prilično glupom pokušaju da zbunim svog domaćina pred vinilnom fonotekom koju je on pažljivo i strpljivo pakovao prethodnih (još) četvrt stoleća, na njegovo pitanje “šta bi cenjeni gost voleo da sluša”, krajnje neobazrivo sam rekao “pusti mi nešto što nikad nisam čuo”.

E sad, da li je trebalo da kažem nešto drugo, pa bi moje preispitivanje progresivnog rocka krenulo drugim tokom, ili je Zoća već skovao pakleni plan da me baci u bedak na način koji bi mene ubio k’o zeca, a njega oslobodio svake krivice na sudu, ne bih znao da vam kažem. Tek, o toj epizodi svog prvog slušanja “On Reflection” već sam pisao poodavno na ovim stranicama. Prvi stihovi pesme su ostali kao proviđenje:

In my way did I use you, do you think I really abused you
On reflection now it doesn’t matter

Jesi, Zoćo brate, zaveo si me toliko da ne mogu da se oporavim ni posle sveg ovog vremena. Ama, ne marim mnogo za to što niko živ u neposrednom okruženju ne razume kako iko to može da voli da sluša, mirne savesti guram dalje kako znam i umem. Nego, nije da sad više nema veze: i dalje sam ponekad ugrožen zbog toga što si me tada zarazio tom muzikom…

Rediteljski nemilosrdnim rezom od 25 godina, slika se prebacuje u sunčano aprilsko rano popodne 2019. godine. Nedeljni ručak samo što nije, a DJ Grba popunjava tek malčice preglasnom muzikom udobnu atmosferu doma, već ispunjenu teškim i slasnim mirisima koji beže iz rerne. U akciji je džuboks-rndalica, mog kvaziprogramerskog paroksizma čedo, koja je nekim meni neobjašnjivim ludilom sinhroniciteta u slučajno formiranu listu od samo 50 numera uspela da uglavi dva Pink Floyda, dva Grateful Deada – i dva Gentle Gianta.

Gentle Giant – The Power and the Glory (1974)
Gentle Giant – The Power and the Glory (1974). Ta muzika je tako muška, reče najbolja supruga na svijetu, a ona o ovakvim stvarima nikad ne greši. Što se tiče ostatka opisa kvalifikacije, mogu da izvestim da sam zamalo nastradao, ali uspeo sam da obuzdam svoju spontanu reakciju i preživeo sam.

A onda je krenula ova numera, doduše ne ova gore zakačena živa verzija, već ona studijska, koja otvara album The Power and the Glory (1974) i koja je još luđa. Ne verujete? Nemam kud nego da vam je ovog časa zavarim ovde kako biste se sami uverili u to.

Najbolja supruga na svijetu nema dlake na jeziku, kao što nemam ni ja: mi jedno drugom trenutno izražavamo negodovanje kad je reč o muzici koja se glasno sluša°. Izdržala je možda petnaest sekundi pre nego što se obratila tim povodom:

– Da li ti stvarno misliš da je to prava muzika posle “Learning to Fly“?
– Pa….
– Znaš da ne volim to.
– Znam.

Nije da nisam znao. Ali uvek mogu ponovo da pokušam, bez obzira na dugu istoriju neuspeha u pokušaju da je privolim na Gentle Giant.

– Ta muzika je tako…. Tako muška! – reče najbolja supruga na svijetu.
– Kako to misliš, jebote?
– Pa, valjda je jasno ko jedini sluša takvu muziku.
– Samo muškarci?
– Samo muškarci. Ta muzika… Miriši na viski i konje!

Ovako nešto još nisam čuo do sada… Hteo sam da se raspravljam, ali onda ne bi pretekao niko da zabeleži ovu epizodu. Trebalo je da budem pametniji: najzad, jednom kad sam proveravao šta je to Zappa, naišao sam na citat da je Zappa jednom prilikom rekao “Proveriću šta je to Gentle Giant”, a kad je proverio, posle je kupio sve njihove albume. Pametnom dosta. Meni, eto, nije bilo.

__________
° Savršen recept za mir u kući na duge staze: svakom svoj računar i svakome kvalitetne slušalice po izboru. Funkcioniše savršeno.

1 komentar na temu “Proglas o nepažljivima”

  1. Тебе је гађао Зоћа. Мени се то десило у сопственој режији, без драматургије. Само сам се сетио да је то на списку имена које сам тако некад давно тефтерио у главу, под “проверити шта је то”.
    Проверавање није готово, а кад ће, не знамо.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image