Smena straže

To što je Dylanov katalog najzad otvoren za principe 21. veka iskoristiću da vam otkrijem jedan element u slagalici svog odrastanja.

Ne Cevki se nedavno desila tektonska promena: kancelarija Boba Dylana koja brine o njegovom muzičkom nasleđu na tržištu odlučila je da pusti značajan deo njegovog kataloga u opticaj. Tamo još uvek nema nekih značajnih numera (ili ako baš hoćete: beznačajnih, ali dragih), ali razlika je već strahovita: Bob Dylan je najzad, posle dugog perioda sporadičnog promotivnog pojavljivanja na Internetu, postao deo najvažnijeg medijskog kanala civilizacije 21. veka.

Za svet banalna, ali za Suštinu pasijansa značajna promena je ta što ćemo sad moći da zahvatimo u taj katalog kako bismo ozvučili svoje priče o muzici koju volimo i epizodice iz života koje jedino tom muzikom možemo da ozvučimo.

Za početak biram prvu pesmu sa prvog vinila Boba Dylana koji sam svojom rukom stavio na gramofon i pažljivo preslušao. Nije to bio moj vinil, a kamoli moj gramofon, ali ko te pita za to: bilo je to moje iskustvo.

Nije da sam tad išta suvislo razumeo. Imao sam nepunih trinaest, čak ni sve glagolske oblike engleskog jezika nisam dobro znao. Sa ovim stihovima prvog rock’n’roll Nobelovca se pomalo patim i dan danas, nije da nije. No, ostade tada nešto u meni, pa zauvek.

Bila je, dakle, rana jesen 1978. godine, taman smo krenuli u sedmi razred. Drug iz razreda me je pozvao da tog popodneva dođem do njega. Njegov stariji brat je tih dana proslavio rođendan; ko god je imao gramofon u to doba, znalo se šta mu se kupuje kao rođendanski poklon. “Novi Dylan je tu”, reče drug, “fantastičan album”. Upozorio me je da dođem dok je njegov brat u školi popodne; on nije voleo da mu se diraju ploče, a ta Dylanova mu je bila omiljena otkako ju je dobio nekoliko dana ranije.

Samo što smo drug i ja seli pred gramofon, u sobu uđe njegova majka i naredi mu da ode do prodavnice po nekakav bakaluk. “Ti ga sačekaj tu”, reče mi ona, na moje osobito zadovoljstvo, jer mislio sam da ću morati i ja sa njim do prodavnice, a do tamo i nazad je trebalo bar dvadeset minuta. “Pusti neku ploču dok ga čekaš da se vrati. Slobodno glasnije, volim i ja da slušam”, reče. Bio sam ushićen tom šansom.

SupraphonVeć minut kasnije, trenutak istine: pažljivo sam izvadio ploču iz omota, stavio je na krljavi, ali brižljivo negovani Supraphon, potegao ručicu udesno da pokrenem tanjir na 33 obrtaja i lagano pustio stranu A na čijoj crveno-žutoj etiketi je krupnim slovima pisalo CBS…

Do tada nisam čuo nijedan album Boba Dylana u celosti. Stariji drugovi su pričali razne bajke o njemu, nekolicina je umela da svira gitaru i u repertoaru su imali tri-četiri pesme koje nikad nisam čuo u originalu. Znao sam, valjda, samo “Knocking on Heaven’s Door” i “Mr Tambourine Man” sa radija i to je bio sve. No, par meseci ranije, negde kad je album Street Legal bio vruć, Nikola Karaklajić je pustio neke dve numere u “Večeri uz radio”, a ja nikako nisam mogao da se setim kako se zvala ona pesma koja nije “Seńor” (beše to “No Time to Think“, naučio sam kasnije). Slušao sam ponegde ponešto kod drugova, ali oko toga je nastala zbrka i nisam mogao da se snađem. Svako je pričao svoju priču, ali zajedničko svima je bilo da su svet delili na one koji razumeju Dylana i na ostale nesrećnike. Imao sam utisak da će mi, u najmanju ruku, nakon inicijacije u vidu pažljivog preslušavanja nekog Dylanovog albuma izrasti treće oko nasred čela ili ću barem umeti da čitam misli manje pametnih od sebe.

Ništa od toga se nije dogodilo. Ali se dogodilo stotinu drugih stvari.

Najpre, shvatio sam da nisu neophodni raščupani bendovi raspojasanih rockera da se okupe na albumu da bi taj album bio odlično odsviran. Nisam znao ni jedno jedino ime muzičara popisanih na unutrašnjem omotu, a bilo je očigledno da je to velemajstorska svirka.

Zatim, ostao sam zblanut kad sam, zahvaljujući kartonskom umetku u omotu na kojem su bili odštampani tekstovi pesama, ukapirao da polovina njih ima više od deset strofa nekakvog teksta koji tada nisam uspevao da rastumačim. No, bilo mi je jasno da se tu dešava nešto jako, jako važno. Uostalom, baš smo tog proleća na televiziji gledali neki dugometražni dokumentarac o istoriji rock muzike; u njemu se Bob Dylan pojavljuje na pet sekundi (to je bilo sve od njega) i ima taman toliko vremena da kaže: “Tekst je isto toliko važan koliko i muzika.” Tu rečenicu smo upamtili kao vakelu iz molitvenika, mada tada još uvek nismo znali šta ćemo sa njom.

Iako se u mom tada nevelikom slušalačkom iskustvu do tada već našla poneka ključna ploča istorije rock muzike, tada sam prvi put osetio da me muzika drma. Da me rastura u paramparčad i ponovo sklapa na neki drugi način, tako da na neki način postajem neko drugi. Možda ja to nisam tada tako doživeo, a sasvim sigurno to tada ne bih opisao ovim rečima, ali ja znam da to tada jeste bilo upravo tako.

Street Legal (1978)
Bob Dylan – Street Legal (1978). Fantastičan album o kojem se danas ne govori mnogo jer, eto, gospoda kritičari misle da ne postoji previše razloga za to. A sačinjavaju ga fenomenalni tekstovi uokvireni u velemajstorski odsviranu muziku koja ni sekunda nije dosadna. Neke pesme probadaju kad ih slušate i baš vas briga što pomalo i bole, jer ne možete da prestanete da ih slušate. Jebote, pa čak i sam Dylan peva tako da uglavnom može lako da se izdrži.

Ceo album, od prve do poslednje pesme, ima ih devet na njemu, ostao mi je možda najdraži od svih Dylanovih, a mislim da sam ih preslušao sve, uključujući i one koji su zaista važni.

I tako, dok se drug vratio iz prodavnice, taman se završila prva strana albuma. Hteo sam da okrenem ploču, ali kazna što sam muziku slušao bez njega je bila da ću prvu stranu preslušati ponovo, bez odlaganja.

Ala me je kaznio… Smile with tongue out Četiri besprekorne numere među kojima ni danas ne znam koju više volim: “Changing of the Guards“, “New Pony“, “No Time to Think“, “Baby, Please Stop Crying“… Strana B je priča za sebe i nema potrebe da je pričam danas.

A poslednji eksplicitni trag koji je album Street Legal neposredno ostavio na mene tih dana beše činjenica da sam kasne jeseni iste godine najzad izdejstvovao od roditelja da mi kupe prvu gitaru. Pesmu “Seńor” sam svirao svom društvu godinama potom; ta izvedba mi je bila savršen alibi da se izvučem od sviranja i pevanja “Blowin’ in the Wind“, što nikad nisam mogao da podnesem, ali to je već neka druga priča… Street Legal je važan element u puzli mog odrastanja, i to u svakom smislu. To ni danas, preko četrdeset godina kasnije, ne mogu da prenebregnem.

Ne bih vas mnogo davio podacima o današnjoj pesmi: ako vam je stalo, potrudićete se i sami. Preporučujem da se uhvatite u koštac sa tekstom, ako imate znanja i snage za to. Nagrada je potencijalno velika. I ne sastoji se samo iz saznanja da ste apsolvirali jednu fenomenalnu, a bolno potcenjenu pesmu u opusu Velikog Majstora. Iznenadno saznanje o tome gde ste se našli deo je te nagrade, pa vam neću kvariti taj trenutak.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image