Svi odoše u bioskop

Pripadam generaciji koja pamti bioskop. Ko je onda mogao da sluti da će prosto sećanje na ta iskustva danas predstavljati privilegiju…

Sticajem okolnosti, danas je naročit dan za one koji vole da uživaju u fantaziji. Kao nikad pre, na snazi su dva recepta koji su u potpunom polaritetu i čini se da treći ne postoje: dakle, oni koji prate Game of Thrones i oni se ubiše hvaleći se time što nisu odgledali ni jednu jedinu epizodu najbolje višegodišnje igrane TV produkcije otkad postoji TV produkcija. Sad, na stranu ideja o tome da li se treba ili ne treba hvaliti time što ste pripadnik jedne ili druge strane u toj podeli. Nešto drugo me muči, nešto što prevazilazi činjenicu da ovaj članak neki neće pročitati dok ne odgledaju prvu epizodu finalnog serijala “Igre prestola”.

Elem, gde nestade ona magija koju smo nekada doživljavali kada se isključe mršava svetla u bioskopu i zasvetlucaju slike na velikom platnu?

Nedostaje mi to.

Mogu da se opkladim sa bilo kojim trinaestogodišnjakom da on ne bi mogao da se seti prvog filma koji je pogledao tamo gde gleda sve filmove – na svom računaru. Znate već, sigurno i sami u sebi nosite neke malobrojne neizbrisive utiske iz najranijeg detinjstva. Jedan od najjačih u mom sećanju je onaj kad me je otac odveo na nedeljni matine u 10 ujutru da gledamo “Tarzanovo tajno blago” i potpunu fascinaciju onim što sam tad, prvi put u bioskopu, doživeo kao četvorogodišnjak. Isprva nisam mogao da shvatim tu gužvu – bioskop je bio pun, 350 duša se nakrcalo da ubije nedeljno prepodne dok se kod kuće kuva ručak. Ali, velika slika u mraku bioskopa… Kakva magija!

Poslednji put kad sam u toj sali gledao neki film, u sali nas je bilo četvoro. Dva meseca kasnije, bioskop je zatvoren. Na tom mestu, pre možda pet godina, zatvorena je prodavnica kineskog smeća, pa je otvoren supermarket. Nekome ko nije bio u bioskopu na tom mestu, teško bi bilo objasniti kako je to uopšte izgledalo. A nekada je bila to sala sa balkonom sa 80 sedišta.

O magiji pokretnih slika na velikom platnu spevane su i neke lepe, romantične pesme. Jedna od meni omiljenih je ova, današnja: spevala ju je grupa Steely Dan na albumu Katy Lied (1975).

I nemam više šta da pričam. Ostalo pročitajte sami. To je tako, površnost je danas na ceni, a svakako danas ne mogu da se upuštam u analize: ebaga, žurim da odgledam S08E01…

Kids if you want some fun
Mr. LaPage is your man
He’s always laughing, having fun
Showing his films in the den
Come on, come on

Soon you will be eighteen
I think you know what I mean
Don’t tell your mama
Your daddy or mama
They’ll never know where you been

Everyone’s gone to the movies
Now we’re alone at last

Listen to what I say
He wants to show you the way
Right down the hallway with open arms
To teach you a new game to play
Come on, come on

Soon it will be too late
Bobbing for apples can wait
We know you’re used to sixteen or more
Sorry we only have eight

Everyone’s gone to the movies
Now we’re alone at last

Kids if you want some fun
See what you never have seen
Take off your cheaters and sit right down
Start the projection machine

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image