Zvezda autoputa

Mogi tvrde da je rock & roll tipično muška stvar. Ne bih se složio sa tom konstatacijom jer znam dovoljno žena koje su žestoke barem kao i muškarci, a ne fali im ni muzičkog umeća. Pre je stvar u psihologiji i utiscima koje umetnici/umetnice proizvode i uvreženim stereotipima – žene, uprkos agresivnom feminizmu u poslednje vreme, još uvek doživljavamo kao “slabiji pol”, majke, predmete žudnje, a muškarce kao lovce u potrazi za plenom.

Samim tim mizanscen za predstavu koju svi mi svakodnevno igramo je odavno postavljen.

Obe strane se trude da privuku pažnju na sebe: lepeza ženskih trikova se razvila do neslućenih granica, a muškarci su razvili neke druge načine kako da pariraju. Kao rođeni mužjaci, oni naglašavaju osobine koje sugerišu visok nivo testosterona i fizičku snagu. U tom kontekstu rock muzika vrvi od stereotipa koje postaju njeni arhetipi: gitara kao produžetak falusa, motori, automobili, miris benzina i uzbuđenje trkanja… koji ništa ne znače ako uz njih ne idu i lepotice sa dugim nogama i velikim “you know what”.

Na ovu temu ispevano je bezbroj pesama i, iako je njihova tema trivijalna i ne dozvoljava neke veće varijacije, neke su postale himne koje se odmah prepoznaju.

“Highway Star” je jedna od najpoznatijih pesama na ovu temu. Ona otvara antologijski album Machine Head (1972) grupe Deep Purple, jedan od onih koji su bili ključni za evoluciju hard rocka/heavy metala. Štaviše, iako nisam preterani ljubitelj ovih žanrova, ne smeta mi da ga slušam jer je, naprosto, odličan od početka do kraja. Ključna reč na njemu je “vožnja”, koja počinje današnjom pesmom, i ne završava se do samog kraja kroz seriju vrhunskih momenata ispunjenih sjajnom svirkom svih članova grupe. Ian Gillan tu služi samo da ima nešto da peva, pa su tekstovi jedina slaba tačka.

Dakle, ova pesma je o “muškosti”, ljubavi autora prema “konjima ispod haube” kojima niko nije ravan na autoputu i osvajanju devojaka. Savršena priča za uspaljene klince u publici i otvaranje koncerata.

Danas je ovakva priča, shodno razvoju potrošačkog društva, dobila sasvim drugu dimenziju. Nema automobila kojim ne možete da se brzo vozite, ali se deo te magije oko mirisa benzina i adrenalina negde izgubio u konformizmu…

Zato se rado sećam svega što se dešavalo u mom prvom “fići” koji nije mogao da prebaci stotku…