Okamenjen

Znam da zvuči kao fraza, ali ja ponekad zaista ostanem bez teksta kad čujem nešto ovako.

Mimo lepog vaspitanja, danas ću vas zamoliti tri stvari.

Prvo, nemojte zameriti što je sledeći snimak lošeg tehničkog kvaliteta, jer sadržaj trostruko nadoknađuje to pitanje (pozdrav onima koji ne mogu da slušaju muziku, nego zapravo slušaju svoju opremu).

Drugo, bez obzira na ono prvo: ili odvrnite glasno ili natucite velike slušalice na uši. Elem, potreban je direktan doživljaj da bi ovaj mali opit imao smisla.

Treće je, zapravo, provokacija: čikam vas da preslušate ovo dvaput uzastopce. Naime, primetio sam da tako funkcioniše savršeno.

Ne bih da objašnjavam previše. U samo dve prilike što smo se na SP bavili likom i delom ovog čudnog gitariste (ovde i ovde), jedva mi je uspevalo da kontrolišem bar nekakvu suvislu liniju fabule. Ovog puta to neću ni pokušavati: Roy Buchanan je bio veličanstven u svojoj jednostavnosti i pomalo naivnoj rešenosti da svoje sviračko umeće održi na nivou direktnog kontakta sa instrumentom i zvukom koji proizvodi bez elektronskih pomagala. Iako nije jedini koji je to tako činio, među retkima je koji se baš na osnovu toga odmah prepoznaju. A bolji kompliment gitaristi od toga da ste ga odmah prepoznali nije moguće dati.

U sviranju baš kao i u životu, snalazio se jer nije znao da može drugačije. To je ga je obeležilo još za života, pa je imao poštovanje, ali nije imao novac da živi bezbrižno, kao toliki posle njega.

Rad bih bio da kažem nešto pametno, ali nema ničeg pametnog pred ovako neposrednim atakom na sinapse. Neka mi bude oprošteno što ću ovaj članak završiti, evo, upravo sad.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image