Odavno smo navikli da nam iz Škotske dolaze izvođači koji se retko kada uklapaju u ustaljenu žanrovsku sliku. Ne znam da li je to zbog čistog vazduha, kvalitetne vode ili viskija tek, ako im date šansu, često se desi da vam se trajno usele u mozak. Normalno, put do slave i prepoznatljivosti je dug i težak, glavni posao se odvija u Londonu, pa najveći deo škotskih muzičkih nada nikada ni ne dobaci do tamo, pa završi u opksurnosti ili kao lokalna atrakcija.
Ni Beta Band nije bio izuzetak.
Okupili su se sredinom devedesetih, podstaknuti uspehom Brit popa i malo alternativnijeg pristupa koji su negovali Radiohead i slični. Pod uticajem te muzike, evidentno je da su lutali tražeći ono “nešto” po čemu bi bili prepoznatljivi. Moje je mišljenje da su to “nešto” i imali, jer njihova muzika ni u jednom trenutku nije pravolinijska. U njoj ima i tipično škotskih motiva, popa, rocka, ali i primene moderne elektronike, semplova i trip hopa.
Iako je u pitanju zaista čudna mešavina raznih elemenata, mnogo rogobatnije izgleda napisano no što sve to stvarno zvuči. Muzička kritika je hvalila njihov rad, naročito oni koji, poput New Musical Expressa, vole novotarije i oko toga prave medijsku buku. Realno, oko grupe se stvorilo malo kultno sledbeništvo, ali nikako nisu mogli da dopru do brojnije publike.
Posle trećeg albuma, razočarani, okačili su kopačke o klin.
Današnja pesma “Dry the Rain” otvara njihov debitantski EP Champion Versions (1997), kao i kompilacijski album The Three E.P.’s (1998), koji je sastavljen od prva tri izdanja. Upozorenje: ako se budete upustili u preslušavanje ovog albuma, nemojte da se iznenadite stilskom raznovrsnošću koja u početku deluje kao šok. Pustite Beta Band da polako i strpljivo dopre do vas. Ova pesma na pravi način govori o ovim momcima i njihovoj sposobnosti da od jednostavnih elemenata naprave nešto poprilično grandiozno.
Sama pesma je postala popularnija tek kada je iskorišćena u jednoj od scena filma High Fidelity (2000). U njemu John Cusack igra tipa koji voli muziku i drži prodavnicu ploča, ali slabo se snalazi sa ženama. U jednom trenutku, dok u pozadini svira “Dry the Rain“, Cusack pretećim tonom izgovara antologijsku rečenicu: “I will now sell five copies of The Three E.P.’s by The Beta Band” na koju otkinem od smejanja.
Uprkos uspehu filma i dobrom načinu da se skrene pažnja na Beta Band kako bi, eventualno, nešto postigli na američkom tržištu, komercijalnog uspeha nije bilo. To je šteta. Mislim da će ih publika, vremenom, otkriti kao grupu koja je bila inovativna i ispred vremena u kome je delovala.