Годишњи од три дана, 3.2

крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета

Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.

Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…

Имао сам превише посла са вожњом, па сам канона препустио госпоји, знам да зна шта ради.

Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.

У наредном кругу налазим улицу са мањим саобраћајем, где чак успевам и да станем… јер је ћорсокак, преграђена на другом крају. Питам неког исписника где ту има хотел, каже нема, све позатварано. Златибор? Десно па десно а пут вас даље води. Добро.

Излазимо на кружни ток где смо већ једном обишли круг. Има путоказ! За Чачак. Остала места не постоје. Ни Златибор не постоји. Гепеес, наравно, остао цркнут као што је цркао прошли пут, не уме да се поправи. Онда, правац Чачак. Убрзо пролазимо и место где смо пре две године сишли са Дивчибара, отприлике у исти овај дан. И онда крећу рекламе за хотел у Пожези. Е, такве рекламе волим, кад тражим нешто па ми понуди баш то што ми треба. Остале не.

Сутрадан није изгледало овако шарено, ноћна светла су чудо.

Нисам много промашио на килаво обележеној раскрсници, вратио се можда 200м, и потрефио хотел. За шта и није требала нека вештина, налази се на тргу у центру вароши, велик паркинг испред. Луче на рецепцији, ко их је само учио томе, пита да ли имамо резервацију. Одлично погрешно питање: да је имам, не бих тражио собу, него бих рекао да имам резервисано и рекао на које име. Погрешно и јер треба да стекнем утисак да соба можда има а можда и нема, зависно од не знам ни ја чега, није деловало да очекује напојницу. Класичну контру “што, зар треба?” сам допунио са “паркинг вам је тек до пола пун а и то све мештани, немојте рећи да је пола Пожеге баш вечерас решило да ноћи код вас”. Тако је то кад држава инсистира на месним обележјима на таблицама, одмах се зна где је шта регистровано.

Бар је прокоментарисала ужичке прилике, како су са пет хотела спали на ниједан. Узимамо кључ и ни не одлазимо до собе, него питамо где можемо да вечерамо. Каже крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета. Келнер вели да имају лашко чрно, ал’ онда долази да се извињава, каже имали су али су морали да врате, дуго стајало. Тако то бива, ми љубитељи тамног пива нисмо религија, пиво не тражи да се верује у њега, не трудимо се да придобијамо следбенике, па не достижемо критичну масу за потражњу, ех. Дај онда то светло.

Ноћ је тако тиха да ни не примећујем да у ствари седимо напољу. Тек на овој фотци видим комшијин прозор преко сокачета.

Осим оригиналног назива и добро расположеног келнера, издиванисмо се онолико, досадно њему а нама до разговора, и кувар се показао – вајарска салата какву ретко где праве.

Боје сам намерно оставио онако шмрљаве како их је канон дао, јер су таква светла они ставили, штимунга ради.

Ни остало није заостајало, нарочито лепиња, коју смо понели. Ујутро смо осванули у тешкој магли, што овде није реткост.

Деловало је као да је неко украо пола општине.

Као и сваки пут кад се фотка магла по дану, проблем је како извући тонове да се види шта се све не види, а да се притом не претера. Ово је било близу границе кад више не знам шта (да) радим, преостала два снимка нећу да показујем, прешао сам је.

Кад смо изашли више на исток, магла се разишла… и опет смо пили кафу у Тучкову (Тучковом?). Није да смо се навукли, али скоро да смо се навикли, кола сама скрећу на тај паркинг. Док сам се вратио из вецеа, појавила се нека школска екскурзија, једва сам познао која ми је у тој гужви госпоја…