Годишњи од три дана, 3.4

Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.

Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.

Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.

Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.

Како рекоше Саја и Гаја, “сви градови изгледају исто, биоскопи фабрике”. И да и не, конфигурације су различите, негде је пијаца тик у центру а негде су је већ шутнули мало даље где има места за паркирање; негде су успели да обиграју саобраћајем око трга а негде то (још увек) раде само увече; негде су стигли да обрију трг и обесмисле главну улицу, негде је то још живахно. Чачак ми некако спада у ову другу страну – јесу сви елементи мање више исти као у Зрењанину, али тај блок главних улица ми делује много живље.

Има све – зграду робне куће у накнадно фарбаном натур бетону, уличне свираче, трговине са безвезним називима, паркирање на тротоару.

Тај крај око пијаце је нарочито живахан, ваљда зато што на самој пијаци нема места ни за шта осим тезги, па зато трафике и кафићи наређани около имају доста промета. Док смо попили ту кафу, овакву сцену смо видели бар пет пута.

Не знам да ли ми се свиђа ово светло, јесте сунце ал’ кроз танке облаке. Можда је боље за фоткање, али ми вуче на спарину и квари расположење.

Реда ради свраћамо и на пијацу. Прошли пут је канон био нов новцијат, а ја свеж са Сировим, па још гомилу трикова нисам био провалио око обраде (нарочито како искључити подразумеване поставке). Фотке са пијаце сам тада натезао да личе на нешто. Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради. Светло је скоро исто као онда, осим можда танких облака, а резултат ми се више свиђа овакав. То што сам до њега дошао лакше и брже је ваљда тај преминули рад.

Мелез чега и чега? И како мелез може да буде национални, ако је мешанац? Шта овај уопште продаје?

У повратку до паркинга, сцена коју не умем да објасним – ова корпа са цвећем везана за ограду. Можда ће неки читалац из Чачка умети, видећемо. Занимљива ми је, у ствари, опрема целе сцене – алуминијумски оквири у боји бронзе, то је било у моди деведесетих. Зграда са дозиданим кровом или целим спратом – више се не разазнаје јер је ограда на њему прљавија него на спрату ниже. Ограда од глатког челика, сад да ли никлованог или нека друга обрада, мора да је била главна кад је постављена. Што после испадне да има свуда, ево у мом сокачету две капије урађене тако. То је невоља код сваке градње – штогод узмете, а изгледа јединствено и одлично и ново, за годину две можда неће више изгледати тако, ако сте иоле тренд сетер, јер ће још сто њих да крену за вама.

Да видим да данас неко сазида овако нешто, са толико неискоришћеног простора без намене, тск, тск…

Са паркинга нас испраћа овај чича… можда би требало да је Ганди, можда само да личи на њега, можда ни то, он само придржава светиљку.

Не, није графит, шта вам је, ово је зидни (ака мурал).

У позадини опет неки адвокат пицнуо свој комад фасаде. Остатак није нико. Можда договор кућу гради, али за фасаду треба и пара.

Радови од пре две године су неким чудом готови, и измигољавамо се из Чачка ко тарана из лонца. Кроз Краљево прозујимо, и примакнемо се Врњачкој Бањи…

(прва, друга, трећа, четврта, пета, шеста)