Иако као знамо пут напамет, опет нас изненади та Овчарско-Кабларска клисура, наиђе некако одједном. Овог пута знамо да ћемо завршити у Врњачкој Бањи, па нам се ни не жури, те свраћамо до Овчар Бање, преко моста који као да је изашао из Твин Пикса. У самом месту има којекаквих путоказа, ал’ за пешаке и бициклисте. Терам насумице право и стижем до краја пута. Ту су неке препреке, шта ли. Могло би се даље пешке или брдским бициклом, иако се види да пута има и даље. Окрећем и одмах стајем, тачно наспрам овог мостића, кад је Твин Пикс нек је Твин Пикс.
Овчар Бања има једну ипо улицу, отприлике, све остало је негде другде. Канда је стварно све намењено пешацима и бициклистима, има тих обележених стаза у свим правцима.
Паркирамо се код поште и крећемо у шетњу, насумице. Има около и неких манастира, чак смо се и попели до капије најближег, међутим нисмо добродошли у ово доба дана. Можда ноћу не закерају око морално-политичке подобности посетилаца, ко ће их знати, нећемо чекати да видимо. Не волим кад ми прописују шта смем да обучем, кад намећу своја правила о пристојности, избегавам таква места. Налево круг, сад је низбрдо.
Месна библиотека је посвећена Бранку В. Радичевићу (не бркати са оним без В.) и поприлично је пицнута… спреда. Ваљда се није имало за више, јер је бања изгледа испала са неког тамо списка и паре за бањско лечење се више не дотурају као некад. И зграда некаквог завода за хидротерапију, пардон, “хидро блок-а” (а нисам имао кога да питам од чега је блок скраћеница) стоји закатанчена, некакав службени папир у вратима вели да блок неће радити до даљњег, због сумње у квалитет воде. Ето, нема се ни за анализу, него раде тј не раде на основу сумње. Стоји и листа возова за станицу, ред вожње је изгледа укинут декретом.
Време душу дало за шетњу, још није врућина, Моравица жубори (колико ли имамо речица са тим именом), делује и тај ваздух, па пружамо корак . Нема гужве, срели смо можда двоје-троје. С преке стране неко шета куче, као да за шетњу треба разлог.
Негде горе пролази воз… јер кроз ову тесну долину пролази и пруга и друм и река и тих петсто стаза. Зачудо, није нека велика галама, ваљда тај заштитни зид нешто ради. Двоје планинара излазе на пругу својим путем.
Шалио сам се са оним жубором, то може поток, ово је ипак река. Као и Дрина јуче, чиста, бистра и глатке површине. За овај објектив немам поларизациони филтер, ал’ овде би било греота скидати одсјај. Облуци у плићаку се виде таман колико треба.
Овде мора да се рано смркава. У ствари не, овде сунце рано залази, а до сумрака онда има да се чека. Вредело би овде доћи посебно и остати неколико дана, ко зна на шта личи ноћу. Сад, гледајући по фоткама, испада да смо ту били мање од сата а наштрикао сам скоро педесет комада. Утефтерено за неку другу прилику…