Годишњи од три дана, 3.5

нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…

Стижемо у бању негде таман у време за ручак. Купујем два картона за паркирање, што је лукав штос бањске општине, није нешто много и важи цео дан, само се треба мало распитати. Не верујем да дижу неке велике паре на томе. Дижу на онима који не знају, па не плате.

Ручамо у неком… нечем што није баш ресторан, тек је мало јаче од киоска, скоро као сајамска шатра, осим што има стреју. Једемо прави мензашки гулаш, није за похвалу ал’ није ни лош, пуни стомак и враћа расположење. А онда крећемо да нађемо смештај, све рачунајући да је крај сезоне а у бар 80% кућа има соба за издавање. Цврц, Милојка, препешачисмо добар круг око бање и ништа. Крај сезоне, власници углавном Београђани, већ позатварали и разишли се. На једном месту само као има, ал’ ме лик ошацовао и онако одокативно одвалио 7200 за ноћ. У једном већем хотелу нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…

Кафана је у облику лађе, чији је прамац на месту где се спајају два потока. Симпатично и доста доследно изведено, ето и та ограда од ужади. Само фали да келнери носе морнарско.

Успут негде чујемо да се у Лађи скупља та литерарна дружина, ти издавачи соба. Лађа, међутим, полупразна, крај сезоне, ал’ нас упуте на кафић Ин (није Inn, In је), тамо се као скупљају ови други. О томе који су први који други, ни речи.

У том кафићу, пак, келнер не види ниједног од тих издавача, ал’ каже па имамо ми своје преноћиште, улаз овде из пролаза (који сам већ фоткао прошли пут). Занимљиво место, архитектура суровог бетона из седамдесетих, у приземљу је само рецепција, све остало на спрату, фино скоцкано и зачудо добар амбијент, и да, има слободних соба. Умели су ти комунистички злотвори да пусте архитекте да падну под свој утицај…

Идеја да ноћимо на истом месту као прошли пут некако није прошла, што прећутно што на неспомињање. Осећај за авантуру, шта ли. Или да не буде да се тако јако држимо утабане стазе, кад је већ планирање омануло.

Пошто смо се сместили а шетње било доста за цео дан, крећемо по пиву, на најближој тераси која се указала кад смо изашли из пролаза. Ни овде нема лашког чрног, ал’ нам се синоћ свидело светло. Шкљоцам около.

Кафаница је иза леђа променади, и ово је за особље неког дућана, код задњег улаза. Улаза у шта? У њ.

За вечеру се померамо педесетак метара, на променаду, где опет има лашког светлог. Канон добро служи при овом светлу, добра серија, легла уз пицу.

Потом шетња, где успут налетим на двојицу колега, с којима сам се виђао и претходне две суботе, а пре тога месецима никако, нанела их просвета на као екскурзију а без ђака… па с њима још једно, мало. Пролазимо и кроз нечији концерт на тргу.

Није битно ко свира, нећу да им правим рекламу, реклама је зло.

И, напокон на спавање. У хотелу, као и у свим околним дућанима, је забрањено пушење, па се људи сналазе, овог пута баш симпатично.

Овде начисто нисам знао шта ће канон да уради са мерењем светла… једна површина тамна, друга као бела али у сенци. Зачудо, погодио шта сам хтео.

Испало је да није још време за спавање, били смо ту позвани на још једно пиво… ал’ ту већ нема ваљаних фотака, па као да се није ни десило. Уз сво то пиво и тај ваздух, заспали смо из цуга.

(прва, друга, трећа, четврта, пета, шеста, седма)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image