Годишњи од три дана, 3.1

Важно је да се напредује (енгр. прави напредак), у бар неком правцу, смер да не спомињемо. Рекорд у овим кратким одморима смо већ поставили, онај с краја октобра 2017. је трајао целих пет сати, па се чак и тада ухватило нешто ваљаних фотака. Но, овог пута смо га проширили на чак четири дана. А имали смо и план. Тим поводом бих имао са шефом понеку да прозборим, јер ти планови, то нешто неће.

Кренули смо на Тару. Дрином. Да бисмо избегли и Београд и Бешку, прошли смо око Сурчина, чак до румске раскрснице, и тамо скренули на југ. Уредно прешли Саву, заобишли Шабац… и добрих пола сата касније смо још увек заобилазили тај Шабац. Није да је огроман, него обилазница испада прометнија од тих зрачних путева, а има краћа времена на семафорима. Но, до Лознице бар има друма, за разлику од оног из 2016. кад од Обреновца до Уба нема друма, само улице.

Лозницу сам некако препознао, по димњацима фантомске индустрије – нема дима, нема ватре. Ту се негде и излази на Дрину, и пејзаж почиње да личи на нешто. Туда сам прошао неколико пута као клинац, ћале возио фићу, на крову камара ствари, добро је ишао и 60 на сат. Није ни сад много брже, мада је пут много бољи него што памтим – али правији не може да буде, Дрина је то, крива за све. У оном другом Зворнику џамија огромна, натркечена да се боље види с ове стране него и са једног места са своје, нема лоше рекламе. Гранични прелаз на мосту нема довољно места за чекање, уска је ту долина, па се колоне протежу још десетак камиона уз и низ друм, ал’ изгледа да брзо иде, нико не шетка поред колоне.

Отприлике на време налазимо добро место за ручак.

Одлично место, партер ложа први ред. Ретко ручамо пред оваквим платном.

Кафана ко кафана, стандардни бајаги етно стил, све у дрвету али дрво машински обрађено, столови сви једнаки и под конац, но пастрмка добра, годи мало шетње до воде, да се проперу ноге. Стаза до тамо (види се у левом крају фотке) наткривена и зазелењена традиционалним српским воћем: кивијем. Примило се, лепо рађа овде, чак је и крупнији него оно док се увозило.

На реци, лепо уређена плажа. Има чак и рибица. Мало смо пропрали ноге, преживеле су.

Било је и већих, ал’ овде сам упецао и онај суви лист, годи бојама.

Сат касније, већ око 16, време је за кафу. Јако згодно место, тераса са погледом, доле жубори Дрина, и једно маче спава за нашим столом, не обазире се ни на шта. Одлична кафа, ускршња, тј за воскрсавање возача – ако му се случајно придремало, неће више.

Могу да прођу три смака света, мачкодрем се не прекида.

Неком је ту изгледа сметала чиста боја воде, па је допринео томе да почне да вуче на пастелно – дода се мало беле и одмах све боље изгледа.

Овде сам се мало помучио да угодим тонове, да се види и то пастелно и оно дубоко зелено.

Било је скоро 17:30 кад смо избили на Тару. Требало нам је целих 15 минута да схватимо да ту нећемо ноћити, јер нигде никог нема. Пре две године смо се чудили како су Дивчибаре скоро пусте, овде смо изоставили то “скоро”. Од свега чега се сећамо, и за шта је било путоказа, остала су четири хотела. Један затворен, нема никог, и три где пише вутра. А? Ама, погледај боље шта пише: ВУ “Тара”. Хвала мати на салати, идемо на Златибор, није то далеко. После смо схватили да је требало да останемо у Бајиној Башти, тај Баја је знао шта ради.

(фотке: прва, друга, трећа, четврта)