Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)

Leto je došlo, prestaće i ove kiše, svi na sunce! Talambase u ruke! Veselo, veselo!

Zoća Peacock je svojevremeno pomno planirao kako će da me dovede u stanje totalne zbunjenosti muzičkim sadržajem. Znajući da ja na čuda reagujem burno, uvek je sladostrasno uživao u tim mojim reakcijama. Ako je za utehu, makar me nikad nije mučio fotoaparatom u zasedi; beše to vreme pre nego što su tehnologije za proizvodnju i plasman digitalnog smeća postale široko raširene.

Trenutak koji možda najbolje pamtim je ovaj:

Bio je septembar 1994. i ja sam do nekoliko minuta pre prvog slušanja ove numere naivno mislio da me više nije moguće iznenaditi. A bio je to tek početak jedne duge, duge torture u kojoj, da izvinite, još uvek uživam.

Patrick Moraz je juče obeležio 71. rođendan. On pripada onoj generaciji vrhunskih muzičara koja je uhvatila pravi trenutak za ispoljavanje progresivnih težnji u sviranju popularne muzike. Nažalost, svet jedva da je bio spreman baš one najnapredne vizije, a umetnost nikad nije imala prvenstvo nad biznisom, pa Moraz nije mogao da pruži svoj maksimum u trenutku kada je u njegovoj glavi (i na njegovim klavijaturama) prštalo od ideja.

Fenomenalna grupa Refugee se zaletela tamo gde je moglo da bude snažnog terena za gradnju dobre priče, ali to se nije desilo; jedini album iz 1974. godine ostade veličanstveno muzičko delo, ali bez zaokružene celine koju je trebalo da čini promocija tog albuma. Elem, Moraz je tada pozvan u grupu Yes, što beše ponuda koja se ne odbija, jer bio je čas njihove velike popularnosti, a valjalo je popuniti mesto kada je Wakeman otišao da bludi svojom solo-karijerom. Pride, grupa je tada mogla da se vrati u zonu koherentnog pristupa i iskoristi ugled stečen nekim ranijim izdanjima, a Morazu je obećana kreativna sloboda za kojom je žudeo. To se, pak, nije desilo… Doduše, album Relayer (1974) jeste prošao dobro, a složena kompozicija “The Gates of Delirium“, u koju je Moraz čestito upleo svoje ideje, ostala je jedna od omiljenih među zaluđenicima za taj oblik intelektualnih tripova. Eto, ta priča ipak nije opstala. Nešto slično se kasnije desilo i kada je Moraz tokom osamdesetih radio u The Moody Blues. Izvesno, uz jak talenat ide i jaka ličnost, a to baš i nije poželjna osobina kada si doveden da budeš plaćenik… Fakat je i to da njegov talenat tada nije iskorišćen u punom kapacitetu. Najzad, bile su to osamdesete, godine kad većina dinosaur-bendova nije umela da se snađe.

Svoju konačnu trasu Moraz je pronašao kao solista: negde od polovine sedamdesetih snima solo albume. A otkako se krajem osamdesetih zasitio od pokušaja da sastavi uhlebljenje i kreativnu viziju u tuđem društvu, nije više pristupao bendovima. Eventualno se nalazio u nekim direktnim ad-hoc saradnjama sa umetnicima sličnog kalibra (Chick Corea; Bill Bruford), ali to su bili tek čestiti kreativni incidenti, koji su tokom vremena ostali dragi samo već osvojenom segmentu publike.

Out in the Sun (1977)
Patrick Moraz – Out in the Sun (1977). Ceo album je nabijen paroksizmima, a ovaj današnji je najgrđi od svih. Stvar je prosta: ako vam je ovo po volji, potražite dalje, jer to znači da možete izdržati iznenađenja koja ovaj ludak redovno priređuje.

Današnja numera, skinuta sa drugog solo albuma Out in the Sun (1977), predstavlja spektakularni primer ambivalentnog razmišljanja kojem je Moraz bio sklon tokom cele muzičke karijere. Angažujući veliku ekipu brazilskih perkusionista, izveo je nešto što ja, evo me živog, već 25 godina, od onog popodneva u Kragujevcu kad sam zablentavio slušajući to ukrug na Zoćinom Thorensu, ne umem da objasnim i ne znam kako da prepričam. Eventualno mogu da prepoznam nekakvu perverznu sklonost tog ludaka da svoje muzičke građevine održava na granici raspada, ali zapravo pod totalnom kontrolom, ostvarujući tako suptilu kontrolu i nad slušaocem. Redak oblik majstorstva, ako mogu da primetim.

Zapravo, ostaje nam samo slušanje. Glasno, ako je moguće, jer te ideje traže dinamiku da bi se razvile kako dolikuje. A objašnjenje… Pih, pa kome još trebaju objašnjenja! Open-mouthed smileIsland with a palm treeSun

1 komentar na temu “Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image