Juče nas je napustio Dr. John, jedan od Velikih, Istinskih, Malobrojnih. Možda nije bio prvi u onome što što je radio, ali je to radio strastvenije od većine. Bio je jedan od onih koji su ostavljali očigledne tragove za sobom ne hajući previše za to, pa ni za posledice. A najvažnija posledica beše da se bilo popriličan broj mlađih uputio tim tragom i utabao stazu koju danas prepoznaje veći broj ljubitelja muzike Nju Orleansa nego bilo kad ranije.
U znak sećanja, poslušaćemo izvedbu koja se na blesav način provukla da je do sada ne čujemo na ovom mestu, jer baš ta izvedba pod kristalnim lusterima dvorane Winterland u San Francisku, na Dan zahvalnosti 1976, bila je ona koja je pomogla da najzad i poslednja šuša ukapira o kakvom majstoru je reč.
Ako nemate ništa protiv, i ja sam jedan od tih koji je tada upoznao i istog časa zavoleo muziku Dr. Johna, pa ova numera za mene ima posebno emotivno značenje, naročito u ovom času.
Gumbo je tradicionalno jelo Luizijane, nalik onome kako je to gulaš u Panonskoj niziji. I baš kao što za gulaš znamo da otprilike postoji onoliko recepata koliko ima onih koji ga kuvaju (i čik pronađite dve osobe koje ga kuvaju jednako), slično je i kada se kuva gumbo… Pa i luđe, opominju me malobrojni za koje znam da su okusili to jelo tokom posete Nju Orleansu. Stvar je u paradigmi življenja: sve može da se strpa u lonac, sve može da se skuva. Što više sastojaka, to luđe jelo…
…Što više sastojaka, to luđa muzika.
Ako igde postoji tako raznovrsna mešavina različitih kulturnih obrazaca kao što je ona u Nju Orleansu, pri čemu nijedan od tih obrazaca nije potisnut na marginu, ja za takvo mesto nisam čuo. Šta se tamo sve dešavalo, naročito tokom prve polovine dvadesetog veka, kada je snimanje muzike uzelo maha, danas je predmet intenzivne pretrage koja još nije završena. I baš kao što za gumbo ne postoji jedinstven recept (ama, ni osnovne namirnice nisu jedinstvene, a kamoli detalji!), tako je baš i sa muzikom: od muzike minstrela, preko ragtime preteče Scotta Joplina (što se, doduše, spustilo širokom rekom do delte) do ranih oblika jazza koji su svirali King Oliver i mlađahni Louis Armstrong, bilo je to plodno tle za sve nove muzičke forme. Od muzike one generacije naslednika starosedelaca čiji očevi su dovedeni galijama u iz Afrike u Ameriku, majke privedene iz vigvama nakon što su u ratu sa belim čovekom ostale bez muškaraca, a oni zahvaljujući tamnoj puti uspeli da se provuku kao crnci – jer rob preživljava namere belog čoveka, a starosedelac ne – do salonske muzike Pariza koja je prošla kroz prizmu kreolske populacije i tako se pretvorila u nešto što nema ime, nastala je neobjašnjiva papazjanija stilova koja svoje utemeljenje ima isključivo u etnički heterogenoj populaciji kojoj je jedino zajedničko bilo to što je odrasla u delti reke Misisipi jedući gumbo.
A Nju Orleans, trgovačko središte velike regije, bogat kraj. A bogati vole zabavu. A gde to ima zabave bez muzike. A gde to ima kreativne muzike bez kreativnih ludaka.
Mack Rebennack je došao iz takvog miljea, negde u godinama novog optimizma nacije, u vreme opisano pojmovima dolce vita u Evropi i modern times u Americi. Bilo je to vreme kad se ništa nije imalo, a sve se moglo. A kad se sve moglo, išlo se tamo gde se sve i ima. Mlađahni Rebennack je otišao u Kaliforniju da traži svoju sreću, a tamo je brzo ukapirao da mora da bude lud na sopstveni način, a ne kao neko drugi, inače mu nema spasa. Čestito zaluđen vudu magijom i ostalim mističnim etno-andrmoljama rodnog podneblja, razvio je zamišljeni lik vrača iz Nju Orleansa, inače senegalskog aristokratskog porekla, sa petnaest žena i pedesetoro dece, sa reputacijom zaštitnika koji ume da napravi najmoćnije amajlije za zaštitu od crne vudu-magije.
Razvijena je ideja da se nad tim likom napravi pompezna scenska postavka za koju će Rebennack stvoriti sinopsis priče i muziku, pride delovati kao reditelj i producent, a njegov prijatelj Ronnie Barron će preuzeti ulogu vrača po imenu Dr. John. Iz ko zna kojih razloga, Barron se povukao iz priče u poslednji čas. Da bi spasao projekat od katastrofe u času kad su već načinjeni veliki troškovi, Rebennack je uleteo u ulogu, neznatno menjajući scenario tako da predstava zapravo bude scenski spektakl koji je praćen blago konceptualnim muzičkim albumom.
Album Gris-Gris je izašao u januaru 1968. i nije izazvao oduševljenje šire publike. Ipak, prodavati papazjaniju nije tako lako, jer malo ko se usuđivao da je i posluša, a kamoli okusi. No, neke posledice su ostale.
Prvo, projekat nije uspeo na širokom tržištu, ali nema robe koja se ne može prodati u Americi, ako li samo dospe do prave publike. Iako urađen u Kaliforniji, u rodnom Nju Orleansu je označio rođenje nove lokalne superzvezde. Ostade zabeleženo da je svet prihvatio tu muziku tek metodom naknadne pameti, negde u vreme kad je album prvi put objavljen na CD-u; do kraja devedesetih je dostigao kultni status i čak završio u gornjoj trećini čuvene liste časopisa Rolling Stone sa 500 najzanačajnijih albuma svih vremena (#143).
Prva posledica je uzrokovala drugu: alter-ego Dr. John se zalepio za mladog Rebennacka toliko da je ovaj odlučio da nastavi sa tim dok bude efekta. Kada je malčice i smirio loptu sa vudu-zajebancijom, ostao je efikasni pseudonim…
Šta je posle bilo, imalo bi da se priča nadugačko i naširoko. Prisećam se snimka, ali ne mogu da ga pronađem, u kojem Dionne Warwick na nekom tribute koncertu najavljuje Dr Johna, ovaj izlazi na scenu, a Dionne mu prilazi i ljubi ga u ruku. Upadljivo je bilo to što on nju nije pokušao da spreči da to učini. Eh…
…
Slava ti, Doktore.