Sanjar

Svet je lep kada sanjamo. Na našu žalost, uglavnom tada.

Sve mlade grupe prolaze kroz dobro poznati scenario: entuzijastički se okupe, počnu da pišu pesme, napreve demo snimke, sviraju po klubovima u nadi da će se njihovi nastupi svideti publici i sanjare o potpisivanju ugovora za veliku diskografsku kuću kako bi svoje pesme trajno zabeležili. Tako je i perspektivna grupa Supertramp početkom 1970. potpisala za veliki A&M Records.

Debitantski album im je objavljen u julu.

Malo ljudi ga je uopšte čulo. Na njemu Supertramp zvuče kao “progresivna” grupa koja, očekivano, još uvek traži svoj put. Sasvim korektno su se uklopili u tadašnje muzičke trendove, pesme su, uglavnom, kompleksne i dugačke, a svirka na vrlo visokom nivou. Pokušaću da budem objektivan – ovo je bio sasvim dobar početak za grupu, a Roger Hodgson se na njemu kandidovao za zanimljivog pevača.

Naredni album je bio sličan. Dičio se omotom na kome je bilo golo poprsje neke devojke koja je bila sva išarana tetovažama. K’o čitanka, rekli bi moji Moravci. Muzika zabeležena na njemu me na momente asocira na Traffic, grupa je bila u turbulentnom periodu izmene članova, a većinu pesama peva Rick Davies.

crimeofthe_albumStvari su došle na svoje mesto trećim albumom Crime of the Century (1974). Supertramp su prestali da se traže u progresivi: okrenuli su se kraćim i popičnijim pesmama sa zaraznim refrenima. Komercijalni uspeh nije izostao, uprkos tome što je ovo bio u neku ruku konceptualni album. Na njemu su se bavili prilično neobičnim temama: samoobmanama i apatijom (“Dreamer“, “Rudy“), paranojom (“Bloody Well Right“, “School“), mentalnim problemima (“Hide in your Shell“,”Asylum“) i samouništenjem(“If Everyone Was Listening“,”Crime of the Century“). Bio je to njihov način da seciraju ljudsku prirodu.

Uspešni singlovi su bili “Dreamer” u Ujedinjenom Kraljevstvu i “Bloody Well Right” u SAD, no ja sam se najviše palio “School“.

Pesmu “Dreamer” je napisao Roger Hodgson. To je priča o tipu koji ima velike snove, ali je nesposoban da ih ostvari. Pesma je u suštini i nebitna jer je sklepana, a glavnu ulogu u njoj ima električni klavir Wurlitzer, koji je je Hodgson u to vreme bio nabavio. Za razliku od naratora, on je bio dečko koji je ostvario svoj san.

Ova pesma je postala jedna od centralnih atrakcija na njihovim koncertima jer je Hodgson, uzgred, izvodio razne kerefeke sa klavirom. I tako je potrajalo sve dok nije napustio grupu 1983. godine.

Supertramp su do kraja sedamdesetih postigli fantastičan uspeh i postali jedna od najkomercijalnijih grupa te decenije. Bilo je nemoguće ne voleti ih.

Po tome ćemo ih pamtiti. Nerd smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image