Једна од пре: сама пластика

Дошло, најзад, и то лето. И некакве врућине (мада, дуго нам и трајо…). Набавимо базенче да се унучићи брчкају, а пошто су комарци добро родили ове године, гледамо да вода не лежи дуже од два-три дана у њему. Јесте да комарцима треба две недеље за ново покољење, ал’ сигурно је сигурно. Испод базенчета прострта цирада, да га мало заштити од бушења а нас од блата.

И онда, о заласку сунца, у плавом сату, кад смо базен испразнили и склонили га, призор којем не могу да одолим.

Кантице, наравно, има две, за близнакиње се ретко узима нечега једно. Постоји и друга лопта и друга хоклица, само нису у кадру.

Срећа у канона па и при ИСО 1000 није претерано зрнато, а ухвати доста светла и у оваквој ладовини, под орахом и кајсијом, кад је сунце већ зашло за куће. И ове боје некако не делују сведено – јарке су, чак ни једина жива ствар на слици, оних пет зелених ораха, није пригушена.

Бирајући фотку за данас, запео сам баш за ову кад сам схватио да на њој, осим тих ораха које сам тада превидео, нема ничег што није од пластике. У време кад сам био клинац, од пластике би била само та лопта. Кантица би била од лима и нема теорије да би била обликована овако да излије замак од песка. Дршка би јој била један комад жице са можда дрвеним задебљањем, мада се нешто сећам да су те дршке биле резервисане за озбиљније канте, оне од 10 или 12 литара.

Хоклице су биле посебна прича, у ствари су у баш овој величини биле реткост. Ако би биле те висине, биле би двоструко шире; ако би биле мало ниже онда би биле шамлице, са три ноге. Да буду у боји је била реткост, а и онда би најчешће биле у некој бледуњаво зеленој. Овако јаркоплаве боје, или црвене као онда, није ни било у продаји. Хоклица би обично била урађена чврсто, спојена правим столарским жљебовима, и умела је да се наслеђује. Шамлице су већ трајале мање, јер су се ноге правиле од макаркаквог дрвета па би се истрошиле. Сад ће неко да улети са причом како још има дедину шамлицу…

Да не грешим душу, тих хоклица данас има и у тим шмрљавим војно-морнаричко-сулундарским бојама, ал’ сам госпоји у дућану рекао да се те затуре из одмах, напросто се утопе у позадину и никад се не зна где су, него да ми извуче две дречкавије, да их спазим чим их видим. Кад је враћала ствари на место, оне три шмрљаве је скроз заборавила иако су јој биле под руком. Q.E.D.

Цирада. То је некад било шаторско крило или се навлачило преко арњева на кола (запрежна) или камион, и било је увек у боји платна. На неку фору није пуштало воду, иако није деловало да је гумирано или воштено. Немам појма на шта је то радило, ал’ је радило. Данас је и то пластика и то поприлично јака. Обично је баш баш плава (чак и у Америци!), али кад сам куповао ову, понестало тих, имали су само ове у војној боји (прво сам написао есембе, ал’ ко данас зна шта је то). За потребе ове фотке је испало таман, тј тамна је колико треба да би се на њој пресијавала вода и истакла пластика.

Полако мењам мишљење о пластици. Ако и нема смисла њом замењивати природне материјале у неким случајевима (одећа, држаље за алат), толико се и намножило случајева кад је она боља од раније коришћеног. Играчке од лима? Не, хвала, нису ми остале у лепој успомени. А и ово на чему сад радим – тастатура, монитори, постоља им, миш… 99% пластика. И не смета ми.