Koristim prigodu odloženog objavljivanja priloga, jer u času kada ovo bude osvanulo na Suštini pasijansa, ja ću biti negde u Sloveniji, a možda već u Italiji. Ne mogu tačno da procenim koliko će Marinku i meni oduzeti pauze tokom puta u Veronu. Idemo da pohodimo koncert za koji nijedan od nas dvojice donedavno nije mogao da veruje da će nam se ostvariti.
Tako je: u ponedeljak uveče ćemo se sresti sa “načinom da se stvar obavi”, kako je Robert Fripp onomad opisao entitet po imenu King Crimson.
Eto, nekako je prilika htela da mi Marinko bude saputnik na mnoge “nemoguće” koncerte. Zajedno smo putovali u Peštu da gledamo Bowieja 1990. i Colosseum 2014. Zajedno smo pohodili koncerte Davida Gilmoura u Puli i Vana Morrisona u Beču; one takozvane “male” i razne lokalne koncerte koje smo zajedno pohodili više ni ne brojimo. Odavno smo se pomirili sa sudbinom da će svaka temeljna svirka koju dosegnemo biti čista sreća i životni bonus, mada nije da nismo uzdahnuli što smo do sada omašili Neila Younga, ali dok taj ludak bude mrdao, valjda ćemo mrdati i mi, pa se možda jednom i sretnemo.
Telefonski razgovor tokom kojeg sam ga pitao hoćemo li u Veronu nije trajao duže od desetak sekundi, a završio se uobičajeno, krilaticom koju on i ja ovih dana obeležavamo skraćenicom ABUK. Pet minuta kasnije, ulaznice su bile kupljene; beše to još prošlog decembra…
I tako: Punto je spremljen za put, oprema je spakovana, džuboks u kolima osvežen, adresa smeštaja u Veroni ukucana u putno sokoćalo, budžet za majice je pripremljen, raspoloženje je na visini i jutros smo krenuli na put. A šta će biti u ponedeljak uveče i kako će izgledati povratak kući u utorak, bože zdravlja, ispričaću vam kad dođem k sebi, budem li uopšte ikada došao sebi posle tog iskustva.
Jer, po svemu što mogu da kažem na osnovu praćenja aktivnosti rada grupe… pardon, na osnovu praćenja ostvarenja koncepta po imenu King Crimson – a poslednjih pet-šest godina ih pratim sa najvećom pažnjom u ovih 35 godina, koliko se družimo u kontinuitetu – to što sad rade je izazovnije i intenzivnije nego ikad u poslednjih pedeset godina, koliko se upravo prošlog petka navršilo od njihovog prvog izlaska pred publiku. Zvuče bolje nego ikad – a kako i neće: osmorica ih je na sceni, a ako Fripp kaže da je postignut sinergijski efekat, tj. da je postignuto nešto što je više od zbira kapaciteta pojedinaca (od kojih su neki najbolji u branši), onda je to tako; Fripp nije neko ko će davati isprazne komplimente.
Ovih dana, King Crimson je na evropskom delu svetske turneje. Ako se ne varam, koncert u Veroni će biti četrnaesti u nizu od simboličnih pedeset. Njihove plejliste se formiraju tek tokom popodnevnog okupljanja ekipe uoči koncerta, pa je nemoguće znati unapred šta nas čeka.
Neprekidno podsećam sebe da samo budala ponese očekivanja sa sobom na ovakve susrete. A sve ostalo već znam. Ili: naravno da ne znam ništa. Zavisi sa koje strane gledate.
A kad smo gledanja, ne propustite foto-dnevnike ujka Tonija.
Ne očekuj ništa. Desiće se sve.