Ono kad ti se savršen primer sam namesti

Nije mi do toga da ponovo dokazujem ono što niko nije osporio, ali kad se ukaže tako dobra prilika za proveru teze, ko bi mogao da odoli?…

Kad sam prošle subote objavio ono pisanije o telesnoj reakciji na muziku, nisam ni slutio da će mi novi savršeni primer naići već sledećeg dana. Desilo se, naime, da sam na jednu besprekornu muzičku ilustraciju te teze naišao negde na fejZbuku, na stranici posvećenika tehnikama interpretacije muzike u visokoj vernosti (tzv. “hifilističari”), dokono srčući prvu kafu u nedeljno jutro. Sve mi je odmah bilo jasno, a znajući da će se iste večeri u mom domu zadesiti jedno veselo društvo, odlučio sam da sprovedem jedan malecki eksperiment. Izvukao sam prečicu na ikonostas…

Reč je o ovoj izvedbi:

Auh, jebote…

Mom društvu ne treba mnogo da se ugodno raspištolji; par laganih aperitiva, lagani i prosti meze u kojem dominiraju delikatesni sirevi i crni hleb, čestito vino. Negde kad sam otvorio treću butelju, a trenutak je bio takav da je izgledalo kao da se više ne zna ko sa kim razgovara, jer je zvučalo kao da svo šestoro priča u isto vreme, znao sam da je nastupio pravi trenutak. Pustio sam sliku sa Cevke preko celog ekrana (računar stoji samo par metara od stola za kojim smo sedeli) i pojačao zvuk taman toliko da privuče pažnju. Nisam ništa najavio, a taj tihi početak prebiranja flažoleta po gitari mi je išao u prilog, jer nije bilo iznenadnog upada zvuka.

Kad je krenuo duet, jedno po jedno lice se okretalo ka monitoru. Posle samo desetak sekundi, razgovor je spontano zamro. Nedugo potom, nastao je potpuni tajac i čula se samo muzika. Tišina i pažljivo slušanje su trajali do kraja, bez ikakvog prekida, kad se prolomio aplauz na snimku. Tek tad neko od prisutnih za stolom, mislim da je to bila Jasna, tiho reče samo jedno “Čoveče…”.

Za priču je bitan detalj, morao sam da proverim jasnim pitanjem: niko od prisutnih ne razume francuski jezik. Dakle, dodir ove muzike sa slušaocima je bio zasnovan samo na tonovima. Reakcija svih prisutnih je bila vidljiva. A naročito zanimljivo mi je bilo to što niko nije zatražio da pustim tu pesmu još jednom, kao što se inače često desi u sličnim prilikama.

Bilo je jasno da je moj mali eksperiment uspeo u potpunosti. Ekipi je trebao ceo minut da slomi ćutanje i vrati se na planetu Zemlju, pa da krenu replike tipa “gde si ovo iskopao” i “ti nas stalno ućutkaš nekom muzikom”. Drugar se setio teksta na SP od prethodnog dana, pa me pitao da li sam ja to možda upriličio neki malo veći performans na istu temu. “Nisam”, rekoh, “ali vidiš, baš bi i moglo tako da ispadne. Da, to je dobra ideja!”

Tog časa sam znao šta ću prvo sledeće napisati za blog.

– * –

To da ne razumem o čemu se peva, a da budem zakucan za mesto kao slušalac, nije mi nepoznato iskustvo. To mi se prvi put desilo, ako se dobro sećam, na koncertu grupe Muzsikás u Kikindi pre mnogo godina, kada sam slušao Martu Šebešćen kako peva a cappella nešto što uopšte nisam razumeo, jer pevala je na mađarskom, pa mi se pogled zamutio. Postoji neka ravan koju ja ne umem da objasnim niti mogu da pokažem prstom na nju, ali je dakako prepoznam kad je doživim, gde komunikacija između izvođača i slušaoca teče u nekom neobjašnjivom razumevanju koje sa uobičajenim jezikom nema nikakve veze.

Ovaj savršeni duet dve vrsne pevačice, uz ništa manje savršenu minimalističku pratnju na gitari, odličan je primer postizanja tog kontakta. A ovo je primer i onog što ja nazivam “kraj muzike” – pomenuh tu svoju frazu u prošlom tekstu – nešto čemu ništa ne treba dodati, a nema se šta oduzeti, jer je savršeno takvo kakvo je.

– * –

I opet, baš kao i prošlog puta, ništa o izvođačima. Računam da možda znate koje Lara Fabian ili ćete svakako to lako saznati ako vas interesuje. Uz malo više truda, ali nije nemoguće, isto važi i za ostalo dvoje. Danas, ipak, važnija je sama muzika. Ne zamerite.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image