Pobednik

Kako izaći iz relativne anonimnosti – to je pitanje koje muči sve muzičare.

Ovogodišnji letnji meseci su bili poprilično “mršavi” kada su muzička izdanja u pitanju. Nekih kapitalnih izdanja nema, a pojedine etablirane zvezde su se poprilično obrukale novim albumima, pa nema smisla ni da ih pominjem. Vreme sam prekraćivao slušanjem nekih zanimljivih kompilacija soul izvođača o kojima ću tek da pišem, a onda mi se desilo da u dva dana naletim na tri interesantna izdanja malih izdavača koja su mi vratila veru da se na muzičkoj sceni ipak nešto interesantno dešava.

Heather Findlay je objavila dugo išekivani album koji mi je tetka ekspresno poslala, a ja sam ga sa zebnjom pustio.

Nemam običaj da novim delima pristupam sa skepsom, no ostao mi je poprilično gorak ukus posle preslušavanja poslednjeg EP-ja koji je Heather objavila. Četiri stilski raznorodne pesme nisu bile loše, ali su jasno govorile o tome da ni ona sama nije sigurna kojim putem treba da krene. Srećom, pogodila je pravi.

Na albumu Wild White Horses (2019) nema nekih spektakularnih iznenađenja. Oni koji Heather znaju kao nekadašnju pevačicu grupe Mostly Autumn lako će da se ubace u njen novi film. Primetno je da je njena današnja muzika za nijansu mekša i da se oslanja na folk rock. Tu nema onog pomalo nervoznog sviranja gitare Bryana Josha, a sve pesme su spakovane u funkcionalne aranžmane koji su do detalja ispolirani. Ostaje samo da se pažljivo saslušaju.

Prvi utisak mi je bio pomešan, pesme nikako nisu mogle da me prodrmaju no, kako album odmiče, postaje sve bolje i uzbudljivije. Posle nekoliko izastopnih preslušavanja, ona početna trojka, kako bih ga ocenio, lako dolazi do stabilne četvorke. Heather je emotivna i ekspresivna u laganijim numerama, što se i očekuje od vrhunske pevačice, a zna ponekad dobro i da se razmahne, kao u današnjoj pesmi.

Wild White Horses (2019)
Heather Findlay – Wild White Horses (2019). Bela kosa? Nadajmo se da je to samo šala povezana sa naslovom albuma. Period lutanja je, po svoj prilici, završen i Heather nastavlja sa prepoznatljivim uzletima u stilu u kojem smo je odavno i zavoleli.

Winner” nije najbolja pesma na ovom albumu, ali lako može da bude hit, jer je puna poleta i energije. Bez obzira što govori o ljubavnoj situaciji u kojoj nema pobednika. Malo magije joj je dodao i Ian Anderson (Jethro Tull) na flauti, kao šlag na ukusnom parčetu torte.

Ako vam nije jasno odakle on tu, samo da vas podsetim da je Heather Findlay pevala vokale kod nama dobro poznatih lica (Richie Blackmore, Jethro Tull, Fish, John Wetton, Uriah Heep, Thunder…) i daleko je od toga da je anonimna u tim krugovima.

Ovaj album je sasvim dobar uvid u sve njene potencijale i nadam se da će u budućnosti nastaviti da snima sličnu muziku. Čini mi se da se Heather već izdvojila kao daleko najbolja od svih pevačica koje pevaju u prog/neo prog grupama.

Mada, ruku na srce, najviše bih voleo da je ponovo vidim i čujem u redovima Mostly Autumn. I don't know smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image