Vizantijski lagumi

Izgleda pomalo ludo, ali jedan od najboljih i najnagrađevanijih svirača “novog flamenca” je Kanađanin.

Piše mi prijateljica da je jutros imala dilemu “da l’ da prebaci nogu preko voljenog bića ili da se diže i pristavi ručak”. Sudeći po tonu ostatka poruke, dileme nije ni bilo jer je nastavila da cvrkuće, a ja sam odmah pomislio da njen macan ima pri ruci, poput mene, neki od albuma koje je snimio Jesse Cook. Na njima se nalazi instrumentalna muzika koja radi kao magnet za žene – Jesse u nju mudro ubaci sve ono što one vole: suptilne zvuke njegove akustične gitare, romantiku i egzotike, pa ih fantaziranje očas odvede na ona daleka mesta za kojima većina njih žudi.

Plavo, toplo more i beli pesak odjednom postanu lako dostižni. Island with a palm tree

Jesse potiče iz umetničke porodice. Ćale mu je bio fotograf i režiser koji je veći deo života proveo u Evropi, u dobrovoljnom izgnanstvu. U rodnoj Kanadi njegovo ime ne znači ništa, ali je u Austriji poznat po četiri filma koje je tamo snimio. Posle razvoda, Jesseova majka se vratila u Kanadu sa decom, a njega je počela da zaokuplja muzika. Učio je da svira klasičnu i jazz gitaru u prestižnim ustanovama (uključujući i famozni Berklee College of Music), tako da je jasno da je tehnički potkovan do maksimuma.

U tinejdžerskim godinama Jesse je otišao kod ćaleta u južnu Francusku, gde je on provodio penzionerske dane. Igrom slučaja, u komšiluku je živeo Nicholas Reyes, pevač slavnih Gipsy Kingsa, pa je druženje sa njim bilo životna prekretnica za Jessea – zaludeo se za flamenco, rumbu i cigansku muziku.

Vertigo (1998)Slušajući muziku koju je snimio na desetak svojih albuma, jasno je da je Jasse Cook uspeo da sklopi interesantan i relativno originalan amalgam od svega što je tokom života čuo. U njegovoj muzici dominira flamenco sviran na moderan način, mada mu nije strano da posegne i za pesmama savremenika (Van Morrison, Sting…). Sve to zvuči naglašeno melodično, pitko, produkcijski je besprekorno i lako se lepi za uši, bez obzira da li mu kao gosti sviraju Buckwheat Zydeco, Djivan Gasparyan ili ujka Tony Levin).

E, sada, zašto je Cook današnju pesmu nazvao “Byzantium Underground“, to samo on zna. Pored flamenca, ja ovde samo na trenutke čujem duh Male Azije, koji nema nikakve veze ni sa Vizantijom ni sa muzikom koja se vezuje za nju. Smile with tongue out

Uostalom, to nije ni važno. Ukoliko ste se namerili da lepšu polovinu povedete na virtuelne egzotične turističke destinacije, Jesse Cock je sasvim dobro društvo.

Proverio sam u više navrata. Laughing out loud

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image