Једна од пре: земља, ветар, плажа

Кад је Зоћа пре неки дан писао о Земљи, ветру и ватри, упалила ми се сијалица: па ја сам њих видео уживо!

Прво да мало нацртамо место. Вирџинија Бич је град уз обалу – дакле иде океан, па песак, па низ хотела уз плажу (до отприлике четрдесет друге улице, после иду приватне виле до ушћа), па Атлантска авенија, па Пацифичка, па Балтичка (не питајте за логику, понестало), па онда колико толико нормалне улице.

6. јуни 2005, Вирџинија Бич

Ова позорница се зове “Парк у 24. улици”, што је отприлике тачно, мада ту 24. улица скреће иза овог тзв. парка (што је обичан ограђени травњак са позорницом и јавним вецеом), на отприлике пола пута између стварне дваешчетврте улице и дваешчетврте ипо (да, има и тога).

У току је вашар на риви (20м десно од призора), где излажу разни уметници и занатлије – има резбарије, грнчарије, бајаги индијанског накита. Неки Миленко, сликар из Руме, опет има гомилу коња на сликама, каже добро му иде. Продаје се и разна клопа, од холестерол експреса до сладоледа.

Има и пива на неколико места, ал’ од-до толико и толико сати, ипак је ово Југ и труде се да то све буде пристојно. По једној дефиницији, пуританац је особа која проводи дане престрављена могућношћу да се негде неко добро забавља. На Атлантској је забрањено псовање (види знак горе) и крстарење (дефинисано као вожња два пута у истих пола сата… што има смисла кад два момка возе кабриолет и добацују цицама на тротоару, стара америчка разбибрига), а око кафића где је најбоља журка су монтирали рефлекторе да случајно не би неко остао непримећен (камере!) кад излази из њих (на пуш паузу, например).

Град је и иначе чудна мешавина – с једне стране би ладно могао да потоне под тежином војне машинерије, јер ту су и морнарички аеродром (!), водоземачка база, ремонт за носаче авиона, и гомила бродоградилишта у комшилуку, и још две-три ситније базе. С друге стране је туристичко место, зове се “Вирџинијска плажа” (мада има Вирџинија, на то мало обале, још лепих места са плажом). Е сад како ускладити та два становништва кад се сретну у проводу… можда и тај пуритански штос, кад не умеју боље.

Е за те туристе се сваки час организује нешто, а град плаћа забављаче, па на сваких 500м неко свира на тротоару, а бар једном недељно доведу неко име да свира у 24. улици. Публика се баш и не задржава док свирају овако у сутон. Можда кад падне мрак.

Нисмо се ни ми много задржавали. Шкљоцнуо сам два комада, закључио да је довољно добро, и да смо од купања баш добро огладнели и да пожуримо кући да вечерамо. А музиканти? Чуо сам пола једне песме, закључио да ме не занима… Де густибус итд.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image