Већ сад се не зове

Дуго ово спремам, и никако да смислим бољи увод од овог.

Прво сам мислио да је за ову тему пригодан стих који сам извукао у наслов. Ал’ повукло ме да, након више година, опет послушам песму… и… виђе врага, скоро сваки стих има неке везе са овим.

А сад напад из другог правца: давне 1988. дошверцовах Атари 1040 СТфМ из чувене Шилерове у Минхену. Атари је био на немачком, дакле на местима где дођу чћш и ђ били су ä, ö, ü и онај шарфес ес, да сад не тражим. Упутства (да, тада су уз рачунаре још ишла упутства) за неки бејсик који се добијао уз њега, као и за сам оперативни систем, су исто била на немачком. На кутији је писало Rechner, не computer.

Јер, мајкуму, па не можемо очекивати од сваког корисника, чак ни од сваког програмера, да зна сву ту терминологију, дај бре говори нашки да те цео свет разуме.

Отад је много воде прошло, чак и овим лењим равничарским рекама овде. Читам месне новине, излазе на ћирилици. Међутим, издање на мрежи је латиницом… хм, како их не мрзи. Прелиставам огласе, редом. Не мале огласе, него оне веће, где се оглашавају фирме и артикли. Резултат је 60:48 за домаће, али само захваљујући томе што има двадесетак малих радњи, занатлија разних, који се не труде око енгрпског. Остали огласи су пуни разних иксова, дублвеова, ипсилона а нађе се и понеко ку, разне варијанте где треба знати ког је рода слово ц у датом случају, двострука слова, слова која се не читају и остале ствари које су нам биле стране, док нисмо пристали.

Прелазим на Лидлов каталог. Они се можда труде око радника, квалитета, изгледа и атмосфере, а нарочито око избора домаћих добављача, али називи робе… друга прича. Домаћи губе на свом терену са 27:129. И то само из текућег каталога, где фале средства за хигијену, сокови и слаткиши, где је однос још гори – на свом језику не можете ни дупе да обришете, не производи се такав папир. У ствари, и од ових 27, десет су наслови сликовница и бојанки – значи само седамнаест артикала са именом (или наведеним називом произвођача) који се зову на Муштеријином језику. Чак и од домаћих произвођача. Све остало је на енглеском, или има нешто на себи да пише на енглеском, или макар неку маркицу са ознаком јемства квалитета – та ајте, ко би веровао маркици на неком другом језику, нема везе што на истом производу стоји још и маркица “српски производ”.

А, да, два изузетка. Један артикал је скроз на италијанском, а други је наводно нешто шпанско, али је етикета скроз на француском. Хм, да то није претекло од туре спремљене за то тржиште? Ако је тако, што је преведен за Французе, а није за нас? Зар није муштерија увек у праву?

Прошетајте главном улицом у свом месту. Погледајте како се зову дућани.

Што није преведено, што не добије неко наше име? Јер ми нећемо. Види песму, слушај речи.