Uprkos pozamašnom broju godina (82), Mavis Staples i dalje ne miruje. Ove godine je objavila dva albuma, jedan studijski i jedan uživo, koji su, sasvim očekivano, poslastica za svačije uši. No, oni su bili samo povod da se latim snimaka The Staples Singers, porodične manufakture čije sam pesme otkrivao i u njima uživao tokom sedamdesetih.
Malo biografskih podataka nije na odmet.
Roebuck “Pops” Staples, glava porodice Staples, tokom četrdesetih je sa svojom decom počeo da peva u lokalnoj crkvi. Šta bi drugo pevali nego gospel, a početkom pedesetih, kako su deca rasla, potpisali su prvi diskografski ugovor. Narednih petnaestak godina proveli su snimajući i nastupajući. Njihovi rani albumi nastali u periodu 1959–1968. godine su bili odlični, ali su se obraćali specifičnoj crnačkoj publici koja je volela spiritualnu muziku.
Prelaskom u diskografsku kuću Stax, krajem šezdesetih, njihova muzika je dobila priliku da je čuje širi krug publike. Albume snimljene u to vreme producirao je Steve Cropper, a pratili su ih Booker T & The MG’s. Delimično im se promenio i repertoar – između duhovnih pesama ubacivali su i “angažovane”, one sa porukom o buđenju crnog čoveka i borbi za njegova prava.
Krenulo im je.
Jedan od obožavalaca The Staple Singersa bio je Al Bell, jedan od direktora u Staxu. Za snimanje albuma Be Altittude: Respect Yourself (1972) poslao ih je u FAME studio, gde ih je dočekala proslavljena studijska ekipa koju smo odavno apsolvirali, Muscle Shoals. Znamo da ovakva kombinacija ne može da omane.
U zvuk The Staple Singersa ušao je i funk, a album je iznedrio tri uspešna singla. Pesme “Respect Yourself“, “This World” i “I’ll Take You There” su postigle veliki uspeh. Ova poslednja, koju danas slušamo, provela je petnaestak nedelja na top listama, dospevši i do prvog mesta.
Autor pesme je pomenuti Al Bell čiji talenti se, očigledno, nisu ograničavali samo na menadžerske sposobnosti. Inspiraciju za pesmu je dobio vraćajući se sa sahrane brata koji je bio upucan. U njoj Mavis Staples poziva slušaoce da potraže sopstveni Raj. Neobično je to što je pesma aranžirana u reggae maniru, koji u to vreme nije bio ni približno popularan kao danas. Prema rečima samih muzičara, bio je to uticaj Boba Marleya i Wailersa sa kojima su delili binu na nekoliko zajedničkih koncerata.
Mavis je komentarisala kako su ljudi za ovu pesmu mislili da je “đavolska muzika” jer su, uprkos tekstu, đuskali uz nju. No, pesma očigledano i dalje ima intenzivan život, jer smo je poslednjih godina čuli u nekoliko popularnih serija.