Једна од пре: кад се деца наиграју

“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта

Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.

Ово је снимљено код куће.

На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?

И јесам и нисам. Ово јесте фотка из те књиге, поглед из таме у нечији живот, али… Прво, ове људе знам, моји су – деца, зет и нарочито унучићи. До малопре су били ту, авлија се орила од цике. Сва три дечија возила су се спуштала низ брег до пре десетак минута. Што је већ био поприличан мрак, али њима није сметало. Јер је добро светло.

Е, светло. Ново, јер нисмо били задовољни старим. Није да не умем сам да заменим, радио сам то сто пута пре овог, а и пар пута након, ал’ нешто не видим добро по мрачним буџацима, а док се мења светло, ова тераса је мрачна. Старо светло су чиниле две обичне жаруље од по сто вати, што се ником није свиђало ал’ се трпело. Сад се зет показао и лепо заменио обе ледовским рефлекторима (од бар 5000 Келвина, лепа бела), дакле најзад може да се фотка и ту.

Не само да су за фоткање, та светла су одлична и за играњац, кад нема ко да разјури децу, свима жао да их прекидају. И добро и бацају у даљ, па се и падина брега добро оцртава, дакле путања за спуст је отворена, навали.

Брег је настао, делом, од вишка земље кад се копао подрум. Другим делом из наше жеље да нам авлија буде ушушкана, а трећим… јер и Лала воли да има своје Алпе, па макар их сам правио. Истина, било је намењено деци, што се испунило можда свега једну-две зиме, ал’ зато унучићи…

Са фотографске стране, била су два проблема – статив или не, и изрез. Објектив је таман довољно широк да ухвати овај призор по ширини, или по висини, али не обоје. Не могу даље да се измакнем јер ћу се наћи међу кокошкама, значи мора аутокрп. Фоткалицу усправно, два снимка су довољна, и то решава изрез – а онда видим да су светла довољно моћна да је експозиција пристојно кратка за из руке, решен и статив.

Остало је само да се у фото радионици (ака лабараторији, ако ћемо лалински) натинца светло да се види и мало неба, јер ипак још није скроз мрак, и да се види како је зелена трава, јер тек је мај, и да врхови кривуље не одскачу превише па да се види понешто и на самој тераси. Како би то Шеф некад давно рекао, мишн искомплишт. А шта је оно био задатак? Ко ће то знати…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image