Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.
Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.
Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.
Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.
На овако намештеној фотци ништа није случајно, осим можда оне свраке што је пре 35 година ту испустила орах. То што је орах ту нешто задебљан па мацина задња десна шапа има ослонац баш тако, то је зато што је ту била једна подебела грана, коју је преклани одвалила нека летња олуја. Зелениш у позадини је преломљена грана кајсије (нешто млађе, посађене 29-II-1992.), која се није одвојила кад ју је зимус пресамитио велики снег, него ето живи тако. Бар се не види комшиницин зид.
Није случајан ни угао светла. Ово је светло са истока, јер сам устао довољно рано – време на фотци је 7:39, а устао сам тако рано јер… сам прогласио крај каријере, не радим више, дакле устајем раније. Тај парадокс не умем да објасним другачије осим менталним замором који ме годинама терао да остајем будан до 2 ујутро, док се дневни посао не испере из главе да могу да заспим, а онда се подразумевало устајање у 9 (па још пола сата ничега док кафа, симетрично, сад испира маглу из главе). Што нисам ни примећивао док није престало, као шум климатизације.
Тако је ова фотка испала део неког неодређеног и нејасног пројекта којим сам започео први нерадни понедељак. Није битно што још не знам тачно шта то хоћу да радим, важно је да сам кренуо мало раније, па ћу ваљда некуд и стићи.