Ljubav je kao kiseonik

“Važno da je slatko”, glasila je jedna od parola muzičke industrije sedamdesetih. Poigravanje na granicama kiča i rastezanje fraza iz “pravog” hard rock miljea doživelo je svoj vrhunac u repertoaru dobro očešljanih dugokosih mladića koje je televizija na Ostrvu protežirala.

Mistifikacija i medijske priče oduvek su bile sastavni deo muzičke industrije. Recimo, onomad u Londonu, dok smo se svi mi u SFRJ pržili na novi talas, jedva da sam pronašao nekoga od vršnjaka koji je znao šta je to. Retki su u to vreme čuli za Sex Pistolse, a na pomenu The Clash, The Jam ili The Stranglers su samo slegali ramenima. Njihov pogled na muzički svet je bio ograničen na televizijsku emisiju Top of the Pops u koju su moji junaci slabo zalazili.

Bio sam prilično razočaram.

Kako sam odrastao, počeo sam da shvatam kako funkcioniše industrija zabave. Stav i mudrijašenje u pesmama nisu bili na ceni, a svaki producent je tražio najjednostavniju stvar – da izvođač bude ugodan za oko i da se pesma koju izvodi lako pamti. Takav pristup, ako je uspešan, donosio je milionske tiraže i, naravno, gomilu novca svima koji su bili uključeni.

Kičerica je oduvek bila profitabilna, ma šta mi mislili o njoj.

Početkom sedamdesetih, dok su Ujedinjenim Kraljevstvom vladali simfoničari i hard rockeri, neprimetno se razvijao glam rock namenjen mlađoj publici. Klincima od 12 do 17 godina, nedovoljno odraslim da se udubljuju u ono što čuju zaslepljenim šljokičavim kostimima, visokim potpeticama i zaraznim refrenima kojima je to bio dovoljan povod da se upuste u sanjarenje sve u nadi da će, kao i njihovi idoli, jednoga dana završiti kao poster na nekom zidu.

U to vreme sam bio tek malo stariji od pomenute populacije, zaglibljen u složene muzičke forme, tako da sam na glam rockere, očekivano, gledao sa prezirom. Okrznuo bih poneku pesmu dok je putovala radio talasima, ali ni jedna singlica ili LP ovog žanra nisu završili na mom gramofonu. Mnogo godina kasnije, u pokušaju da nadoknadim propušteno, utvrdio sam da je, kao i u svakom drugom žanru, i u glamu bilo vrlo interesantnih i vrednih pesama koje su nekako provlačile uz obilje bezvrenih.

Tokom sedamdesetih, The Sweet su bili gotovo sinonim za glam: njihov zgodni pevač Brian Connolly je bio san svake romantične devojačke duše, a muzika im je bila fino produkcijski ispeglana, mada je u njoj bilo svega i svačega. Uglavnom, na hard rock rifove se nadovezivalo višeglasno pevanje sa zaraznim refrenima koje je gotovo nemoguće izbaciti iz glave. Otuda i niz njihovih hitova i velika popularnost koja je trajala sve dok iz sa scene nisu izgurali punkeri.

Love is Like Oxygen (1978)Normalno, kao i ostali deo starije generacije rockera i oni se u nisu najbolje snašli, pa su spas potražili sa druge strane Atlantika koja je malo kaskala za novom modom koja je stizala sa Ostrva. I nije im loše išlo. Uz to, poželeli su i da pišu sopstvene pesme, a ne da pevaju one koje su im štancovali provereni hitmejkeri.

Love Is Like Oxygen” je njihov poslednji autorski trzaj koji je usledio 1978. godine ne bi li spasli posrnulu karijeru. Nisu dospeli u sam vrh top lista, na šta su inače bili navikli, ali plasman u prvih deset na svetskim tržištima nije ni malo zanemarljiv. Tekst pesme slobodno možete da ignorišete, lako ćete ga razumeti i sa najelementarnijim znanjem engleskog jezika.

Ipak je njihova muzika za malu decu. Sarcastic smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image