Možda vam se čini, čitajući naše tekstove, da smo svi mi ljudi koji žive u nekakvom džuboksu u kome se neprestano vrti dobra muzika. Tak utisak je jako varljiv, jer imamo i sopstvenih obaveza, pa se često desi da danima i ne slušamo muziku. Kako hleb koji jedemo zarađujemo glavom, svaki povratak u rutinu koja podrazumeva nenametljivu zvučnu kulisu koja ne remeti koncentraciju jedva dočekamo.
Ostaje nam samo da se prisetimo gde smo prethodnog puta stali i šta smo u međuvremenu propustili.
Odavno više nemamo vremena da se upuštamo u detaljna preslušavanja i istraživanja kao što smo to nekada činili.
Uključio sam plejer, muzika je počela da svira i počeo sam da obilazim mesta na kojima se govori o novitetima koje je vredno čuti. Izdato je nekoliko jako interesantnih albuma o kojima će biti reči u narednim mesecima, dok se slegnu utisci, a sebe sam uhvatio da su mi uši same odreagovale na pesmu koja je išla sa plejera – čuo sam glas Morrisona Jima, pesmu The Doorsa koja zvuči kao da je juče snimljena i za koju uopšte ne znam da postoji.
Da li me to uši varaju?
Plejer mi kaže da sviraju The Fraternal Order of the All, što je informacija koja mi nimalo ne pomaže da rešim nedoumicu. Niti znam kako je album Greetings from Planet Love (1998) dospeo do mene, niti ko stoji iza ovog čudnog imena grupe/projekta.
Vreme je da se uposli tražilica…
Samo što nisam ispao iz fotelje u trenutku kada sam video ko se krije iza ovog albuma: sve su to ljudi čije opuse inače dobro poznajem i visoko cenim. Andrew Gold je bio jedan od najproduktivnijih i najtalentovanijih muzičara koji su se vrzmali na autorskoj sceni Los Angelesa tokom sedamdesetih. Bez njega nije moguće ni zamisliti najveće uspehe nama dobro poznate ekipe, izvođačima o kojima smo u više navrata pisali: Carly Simon, Linda Ronstadt, Nicolette Larson, Maria Muldaur, Neil Diamond, Karla Bonoff, James Taylor… Pripomagao mu je Graham Gouldman, jedan od najvećih kompozitora popularne muzike koji je još šezdesetih počeo da sipa iz rukava vanvremenske pesme koje su izvodili prestižni izvođači (The Yardbirds, Jeff Beck, The Hollies, Herman’s Hermits…), da bi se skrasio u grupi 10cc.
Ah, da, Gold i Gouldman su 12 godina imali zajedničku grupu Vax pre no što je Gouldman reaktivirao 10cc, pa mi je bilo još čudnije odakle ovaj album.
Objašnjavajući kako je došlo do njihove saradnje u grupi Vax, Gouldman navodi da su muzičari odmah međusobno kliknuli i da su brzo postali veliki prijatelji. Osnovne matrice za Greetings from Planet Love su nastale iz zezanja koje je trebalo da traje par nedelja, a pretvorilo se u nekoliko meseci. Gold je potom poneo snimke sa sobom, nasnimavao instrumente u sopstvenom studiju i na kraju sam objavio album koji je omaž njihovim zajedničkim uzorima i psihodeličnom zvuku kasnih šezdesetih.
I to kakav album!
Od dvadeset pesama teško je naći neku koja se trenutno ne lepi za uši. Danas slušamo pesmu “Rainbow People“, koja zvuči kao da je skinuta sa nekog od albuma “čupavaca iz Liverpula”, što samo potvrđuje da je zadatak koji je Gold sebi postavio uspešno odrađen.
Zaista su retki albumi koji na prvi pogled zazvuče kao nostalgična šala, a “rade” sami za sebe. Razlog više da se prošetete Cevkom i pronađete ostale pesme, jer ovaj mali dragulj zaslužuje mnogo širu publiku.