Nekada je Detroit važio za centar američke automobilske industrije. Gradu su cvetale ruže i razvijao se sve do poznate naftne krize početkom sedamdesetih, kada su cene benzina otišle u nebesa. Bio je to kraj za visokolitražne američke automobile koje možemo još samo u filmovima da vidimo. Detroit je, poput Čikaga, tada počeo da tone… Danas se ne može prepoznati, jer industrija kakvu smo nekada poznavali u njemu više ne postoji.
No, muzika u Detroitu nikada nije bila u krizi.
Još od kraja četrdesetih godina prošlog veka u ovom gradu se razvila živa muzička scena koju su održavali uglavnom crni muzičari. Svirao se jazz i blues, a u Detroitu su živeli i radili velikani poput Johna Lee Hookera i Donalda Byrda. Stvari su se još više užarile kada je početkom šezdesetih Berry Gordy, Jr. osnovao Motown Records za koju su snimala sva važna imena soula, pa su oči svih ljubitelja ove muzike bile okrenute ka ovom gradu. Ni rokeri nisu bili zapostavljeni i činili su šaroliko društvo (MC5, The Stooges, Bob Seger, Amboy Dukes, Rare Earth, Alice Cooper, Suzi Quatro…), da pomenem samo one starije. A tokom osamdesetih upravo detroitska muzička scena je iznedrila novi muzički žanr koji je i danas veoma aktuelan – techno.
U takvom okruženju je odrasla Janiva Magness. Ova pevačica modernog blenda bluesa, soula iamericane kod nas je relativno nepoznata, no nikako je nemojte potceniti. Iza sebe ima 12 odličnih albuma koji su svi odreda jake četvorke, kao i pregršt nominacija i nagrada za promociju bluesa. Za blues izvođača godine je proglašena 2009, a to priznanje su joj uručili lično B.B. King i Bonnie Raitt.
Valjda je sada jasno da sa njom nema šale. 
Janivine albume preslušavam po automatizmu, jer na njima nema velikih iznenađenja. Iz njih kuljaju emocije i strastveno pevanje koje najviše podseća ono što radi Bettye LaVette – to su pesme u kojima mogu da uživam satima.
Već od najave albuma Janiva Magness Sings John Fogerty: Change in the Weather (2019) mogao sam da pretpostavim šta ću na njemu da pronađem. John Fogerty je još sa grupom Creedence Clearwater Revival ispaljivao hitove kao od šale, a solo karijera posle razlaza grupe mu je više nego uspešna. I dalje je u stanju da piše velike pesme.
Samo je bilo pitanje koje od njih će Janiva uvrstiti na ovaj album.
Na albumu su zastupljeni neki od najvećih hitova CCR-a, kao i neke manje poznate sa solo radova Fogertyja, no to ne utiče na krajnji rezultat. Po Janivinom običaju, album je prava poslastica za slušanje, od prvog do poslednjeg tona, a sve na njemu funkcioniše besprekorno tako da ga mirne duše mogu uvrstiti u grupu najboljih ovogodišnjih izdanja.
Kao ilustraciju izabrao sam manje poznatu pesmu CCR-a “Lodi“. Snimljena je za album Green River (1969), a objavljena je kao B-strana singla na kome je udarna pesma bila “Bad Moon Rising” koju verujem da dobro znate. Priča je jednostavna: govori o muzičaru koji se zatekao u Lodiju, gradiću koji je sinonim za neku američku vukojebinu i traži način kako da se iz njega vrati kući posle nastupa.
Kako smo Janiva i ja rođeni iste godine i nismo više mladi, dobro se razumemo, pa verujem da ćemo se još godinama družiti. Pa ko duže izdrži. 