Ne znate koliko mi je drago

Koliko god da smo navikli na njenu sklonost ka promenama, ovako nešto teško da smo mogli očekivati.

The Pretenders je jedna od retkih grupa od pre četrdesetak godina koje i dalje prilično redovno slušam. Razlog je jednostavan – njihovi albumi su puni odličnih pesama, Chrissie Hynde je fenomenalna pevačica i autorka, a naročito je za poštovanje njena sposobnost da u okviru zvuka grupe stalno pravi male pomake i tako donosi nešto novo.

No, počele su da je sustižu godine.

U ovom milenijumu grupa se povremeno okupljala, poslednji album koji je potpisan zajedničkim imenom je izašao 2016. godine, pa je uopšte upitno da li je u pitanju bio grupni rad ili soliranje Hyndeove s obzirom na to da su je na snimanju pratili članovi sastava The Arcs u produkciji Dana Aurbacha iz The Black Kays. Kao i na prethodnom solističkom albumu Stockholm (2014), potvrdila je, uprkos poodmakloj dobi, da je jedna od onih istinskih rock autorki koje su još uvek u velikoj izvođačkoj formi. Ono što je zapravo fascinantno je njena odluka da malo više eksperimentiše sa zvukom, što joj je samo još jedan veliki plus u mojim očima jer je sve to obavila na najbolji mogući način.

Novi, upravo objavljeni albm Valve Bone Woe (2019) je neočekivani dragulj kojim se pridružila velikoj ekipi poznatih muzičara koji u poslednje vreme listaju pesmarice sa starim šlagerima. Rod Stewart je, recimo, ovaj posao odradio besprekorno i pravolinijski, pa ga je pravo uživanje slušati. Dylanovom izletu u ove vode ima se svašta zameriti, jer je očajan pevač i bolje je da se držao sopstvenih pesama. No, Chrissie naprosto briljira u vodama jazza, a prateći muzičari potpisani kao Valve Bone Woe Ensemble su se svojski potrudili da ono što sviraju bude što manje predvidljivo. Uz bogate duvačke i gudačke aranžmane našlo se mesta i za korišćenje diskretne elektronike i povremenih brejkbitova koji kompletnoj zvučnoj slici dodaju svežinu i provokativnost.

Valve Bone Woe (2019)
Chrissie Hynde – Valve Bone Woe (2019). Da li je ovo bilo neočekivano? Izgleda da suočavanje sa sopstvenim dometima predstavlja prelomni trenutak u zreloj fazi svačije karijere. Neko uspe, a nekom se olupa o glavu… U slučaju velike dive rock muzike, izvedeno je majstorski. 

Izbor pesama je pomalo neobičan. Na albumu se našla “No Return” njenog bivšeg hazbenda Raya Daviesa, “River Man” pokojnog Nicka Drakea, “Caroline, no” Briana Willsona, zateklo se tu malo Jobima i crooner standarda, a dve pesme su čisti instrumentali (“Naima” Johna Coltranea i “Meditation on a Pair of Wire Cutters” Charlesa Mingusa).

Sve zajedno, to zvuči gotovo savršeno.

Za uvod u album je odabrana dobro poznata “(You Don’t Know) How Glad I Am“, soul balada koju je proslavila Nancy Willson. Ovu pesmu koja govori o srećnoj i zaljubljenoj ženi mnogo puta sam čuo u raznim izvođenjima (Bonnie Bramlett, Ellen Foley, Maria McKee, Aretha Franklin…) i ova verzija je jedna od boljih, ako ne i najbolja. Uostalom, poslušajte i sami Arethinu verziju, pa ih uporedite…

U press kitu koji su novinari dobili na promociji albuma citira se Brian Eno koji je album ocenio kao “an amazing piece of work“, što je veliki kompliment za neočekivani zaokret koji je Chrissie Hynde napravila u svojoj bogatoj i impresivnoj karijeri.

Željno iščekujem njen sledeći potez…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image