Једна од пре: граница светлости и таме

Почело је са кломпама, старе се већ офуцале на башти, ајд у набавку. Што је у ствари само изговор да мрднем дупе са столице одлепим очи од монитора и изађем мало да видим света. Кломпe? Више нема да се купи. Тј има некакве имитације од пластике, хвала лепо. Обишао све дућане, нема, ај’ на пијацу.

Нема ни тамо. Последњи пут су виђене преклани, а онда је ваљда умро мајстор који прави дрва, тј ђонове. Као да је за целу земљу био остао тај један. Можда и јесте.

Један покушај набавке је замало успео. Колега из фирме, Холанђанин, навраћао овамо па ми је он донео један пар, бирао сам из каталога шта да ми донесе. Испостави се да су шведске, одлично дрво, одлична кожа… али за неку ногу са нижим рисом. Наливао сам их алкохолом и придигао то колико толико, ал’ последња три милиметра никако. Пошто је ђон један комад дрвета, развио бих жуљеве као некад, на тим местима ми је кожа још увек грубља. Хвала, не бих испочетка. Нога балканска, кломпа шведска, свашта.

Ствар се срећно завршила тек годину и кусур касније, нашао радњу Копитарне из Цеља у Врњачкој бањи, легле ко саливене. Но, данас госпоја пазари, ја обилазим она три обућара што раде на пијаци, а понео сам и фоткалицу. Не волим баш пијацу, буде увек исто. Искушењу ипак не одолевам, ово је морало да се шкљоцне.

Нисам имао срца да окидам серију са разним параметрима, човек се тако лепо упозирао да сам само бацио поглед на екранче, направио задовољну фацу, наклонио се и бина лево.

Не знам шта је дућанџија очекивао од ове фотке, ал’ је уредно и без позива сео да позира. Можда сам хтео да снимим овај метеж, да се усредсредим на ове вентиле са зеленим ручицама или неки детаљ међ славинама и међ муфом… јок, кад се човек овако нацрта, фотка мора да изађе овако, нема врдања.

Дуго сам се чешкао по глави око самог дућана. Прво сам мислио да чича ваља кинеско ђубре, које ко зна где набавља, јер да нешто ваља имао би дућан. Да, ал’ за тај дућан не бих знао јер ко зна у којој градској забити би био… а овако плаћа само закуп тезге. А роба? Ни боља ни гора, често иста која се продаје и другде. Јер добављача има само толико колико их има. Овако је јефтиније… ама… како он то, шта он ту ради? Сваки дан све распакује и поређа па после врати назад у кутије и носи кући? Или можда има ту где да закључа, да плаћам за место ја бих то тражио да имам. Али и тако… не може тек тако да све побаца у кутије, ко би то после разврстао. Види се да су вентили на једној гомили, кратке славине на другој, дуге на трећој, башка слушке за туш башка дрангулије за црева. И тако сваки дан, увек у истом распореду, да уме да за секунд нађе шта муштерија тражи.

А намучила ме фотка, није да није. Колико год да је Сирови моћан програм (од ког користим око 2%, каогод што се од свега и користи међ нормалним светом), овакву динамику сам једва разбио. Тачније, сабио. Предњи план бљешти, то није само бело, то је никловано, светли и одсијава са свих страна. Близу је дугодневница (и то н исто бљешти), небо је бистро, сјакти све.

Осим чиче, који је у дебелој ладовини пијачне шатре. Бар да је нека светлија, него дункл тегет плава и повелика, ни мало светла не добија с леђа, добро је да сам успео да се и овако види. Овде сам кривуљу светла мрдао пиксел-два горе, пиксел-два доле док нисам натинцао да се види све што мислим да треба, а да не побегне у сиво или прегори. Горња страна жуте пластике у доњем реду је опасно близу границе прегоревања, продавац је пет пута био опасно сив или опасно невидљив, но на крају сам само оцедио зној са процесора и снимио.

Те 2017. смо, ето, морали нешто раније да укључимо климу.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image