Једна од пре: са истог места, три године раније

Тај крај линије је углавном гађао Кинту или Граднулицу, нема тамо никаквих Ливада

Већ не знам колико фотки сам окачио овде из категорије “снимљено из буса ноћу, пред семафором”. А у ствари ме много више привлачи атмосфера у самом бусу. Но, препрека је увек било онолико – гужва, килаво светло, крнтија се тресе, тврдо огибљење поскочи кад прегази пикавац… ма све.

Поврх тога, јако се ретко и затекнем у бусу. Скоро да сам почео да планирам да напросто седнем и возим се до краја и назад, па шта ушкљоцам, ушкљоцао сам. Кад, виђе врага: урадио сам шта сам хтео још пре пет година, ама слабо је памћење…

И у ствари има све што сам хтео да има. Можда понеки путник?

Ишао сам тада на један од бројних састанака одбора за прославу 40 година матуре (а отад прослависмо и 45), и најзад успео да ухватим аутобус. До најближе станице ми треба скоро 12 минута, а да идем пешке скроз око 40… тако да и није била нека штета она два-три пута кад ми је побегао. Ал’ овог пута сам пошао мало раније.

Мало ми је чудно што у називу фајла стоји 19:21 а знам да смо се састајали у 19:00, мора да тада нисам пребацивао часовник у канону на зимско време. Но, добро, то је сад решено – у фоткалици држим гриничко физичко време, а линукс ми то уредно пребацује у локално, све возећи рачуна о зимском-летњем.

Да не буде да је ово први покушај, фоткао сам ја по бусу и раније; један легендаран снимак из студентских дана памтим по сулудој експозицији од 1/15 из руке, у Новом Саду, бус пичи низ Футошку, задња платформа, госпоја и њена цимерка. Оштро, јасно, јер сам користио средњу штанглу као статив па се нисам померао у односу на бус.

Тако нешто сам урадио и овог пута, на истој раскрсници где сам снимио и онај чучањ, само овог пута док је бус кроз њу скретао, улево, и ближе равнодневници, таман се ухватио мрак. Дакле има све – и штангле, и апарат за инкасирање (што је обична кутија у коју убацујете новац, који упадне доле а возач вам да карту – све су карте исте па нема шта да се мисли), и натпис, и одсјаје у благо закривљеном ветробрану, и благе назнаке да би га бар споља ваљало опрати, и педесет боја размазаног светла напољу. Баш како ја волим – ем су боје, ем је размазано па се не види шта је од свега тога реклама. И нема гужве, јер је град на умору, и светло је боље, и није више толика крнтија, не тресе више од аутомобила.

Него, та табла. “Ф. станица” је железничка станица Зрењанин Фабрика, у чијем дворишту се овај бус тада окретао (сада иде станицу даље), осим што фабрике више нема. Ливаде су мистерија, јер бар две линије аутобуса носе ту ознаку (тј носиле су, пола некадашњих линија више не иде), а нико не зна где је то. Нико није говорио да је са Ливада, а ни из Ливада, јер би се мислило на село Велике Ливаде, пре и после тога звано Александрово. Тај крај линије је углавном гађао Кинту или Граднулицу, нема тамо никаквих Ливада. Можда се нешто тамо тако звало кад је прва линија на ту страну отварана, раних шездесетих, или је бар тако мислио шеф који је отварао ту линију, ко ће то знати. Сви умешани су се давно разишли, а реч Ливаде остаје у називу због бирократске инерције.

Фотку сам одвојио баш за овде још одавно, али ми се тада у ствари није свидела, све сам је некако прескакао кад сам бирао за писање. Ваљда сам хтео да штангле буду оштре, а не табла са линијом, ко ће ме знати. Данас мислим да је боље овако. Требало је само да дочека да променим мишљење.

Нисам рекао да нећу више да фоткам у бусу, ако икад поново седнем у њега.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image