Улице у мом крају имају шарена имена. Нешто по народним херојима, или женског рода или неким из краја (за које нико више не зна ко су), или по бригадама. Постоји и Кајмакчаланска (за шта треба познавати Солунски фронт) и Царинска (није неопходно да познајете било ког цариника). То су ових десет паралелних.
Она што их све сече, као кичма рибљи костур, је названа по почасном грађанину нашем, који се звао… овај, само да однесем тетки лек. Зрикипедија спомиње Едуарда Ериоа, а тако пише и на Бинговој мапи, као и на Гугловој.
Данило Киш, у “Гробници за Бориса Давидовича”, знајући добро француски, као и наша правила за писање француских имена, исправно га наводи као Едуара Ериоа, јер зна да се завршни сугласник тамо ама скоро никад не изговара, ал’ мора да се пише.
Јадни Ерио је био градоначелник Лиона, политичар радикалних схватања и као такав одличан изасланик да посети Стаљинов СССР и провери колико је то тачно што се прича. Википедија вели да је Киш тек накнадно сазнао да је он стварно постојао, а прича о њему се отприлике и поклапа са историјом – показали су му некаква Потемкинова села, и он се вратио са позитивним извештајем. Потписао се као Édouard Herriot… дакле не само што се последње слово не чита, што се једно р такође не чита, што се три узастопна самогласника читају као два, него има и то незгодно х.
Горелинковани чланак на Википедији се добро држи правописа, али поклекне понекад: “odmah po Eriovom dolasku” – уместо “по Ериоовом”. Као да се ту мало пробио глас народа…
Тог непостојећег х код нас нема… али нам понестаје и генитива. Као што нико код нас неће бити осуђен због убиства, или због кривичног дела убиства, него само и искључиво због кривичног дела убиство (!), тако се и на таблама појављују “улица Прва пролетерска” (јер је неко приметио да нема тих пролетерских улица па ајде да направимо бар једну, ево ова је прва), као и речена Едуарова улица:
Тј није то његова улица, та улица је он лично. Или је он постао улица (за разлику од Ђуре Јакшића, који није хтео да купи кућу, јер “кад умрем, имаћу целу улицу”). Или се бар исто зову. А можда и не, овај што је постaо улица има д. За разлику од Наде Димић, која није улица, него има улицу. Ђаво је добро завирио у ситнице, и био је задовољан.
Е, да, а како народ то изговара? Па просто, поведу се за француским примером и откину још једно слово страга: “онда скренеш у Едварда Ерија” и готово. Едуар је постао Едвард, што је гласовна промена кардељевање (види, без генитива!), познатије, у општем случају, као једначење по сличности.