Kelpie

Jubilarna izdanja nekih poodavno objavljenih albuma dobra su prilika da preispitamo svoj odnos prema tom sadržaju. Ovom prilikom, zahvaljujući izdašnom dodatnom materijalu izdatom pored svežeg remiksa osnovnog albuma, preispitujemo koliko je zaista taj album slab u odnosu na prethodne, kao što o njemu često mislimo.

U vreme dominacije punka i New Wavea već etablirane velike grupe su se našle u problemu. Bilo je potrebno zadržati publiku u trentku kada mediji nisu bili na njihovoj strani. Često su ih predstavljali kao dinosauruse rocka kojima je vreme da nestanu. Diskografske kuće su od njih tražile “prilagođavanje” novim muzičkim trendovima, a svako od muzičara se snalazio na način za koji je mislio da mu pruža najveće šanse.

Ian Anderson se odlučio za neuobičajen korak.

U drugoj polovini sedamdesetih Jethro Tull su snimili trilogiju albuma Songs from the Wood (1977), Heavy Horses (1978) i Stormwatch (1979) koji su se više oslanjali na britanski folk nego na rock. Na njima on predstavlja sopstvenu viziju sveta koji nas okružuje, zadirući u dihotomiju između urbanog i ruralnog i začinjenog keltskim/predhrišćanskim ili paganskim mitovima i legendama.

Sve to se dosta srećno uklopilo, jer su prva dva od pomenutih albuma zaista odlični i puni nekih od njihovih najboljih pesama. Treći album je malo neobičan, dosta mračan i pesmističan, pa spada u one koje nisam preterano slušao. A ni kritičari ga nisu voleli.

Storwatch: 40th Anniversary Edition (2019)Uz to, okolnosti oko snimanja albuma Stormwatch su prilično nerazjašnjene. Iako je grupa nastupala na stadionima i bila jedna od najvećih koncertnih atrakcija tog vremena, u Andersonovoj glavi se nešto dešavalo. Pride, basista John Glascock je imao operaciju srca i zdravlje mu se pogoršalo, pa je snimanje prošlo u mučnoj atmosferi. Na ovom albumu Glascock svira samo na tri pesme, a umro je tri meseca posle njegovog izlaska.

Usledio je “big bang” koji se dogodio posle promotivne turneje – Jethro Tull koji smo poznavali iz sedamdesetih više nije postojao.

Steven Wilson nas je onomad obradovao remiksom tog albuma, pa sam se bacio na slušanje ove bogate kolekcije. Jasno, pored novog remiksa pesma koje se nalaze na albumu, na drugom disku se nalaze one koje su ispale sa albuma ili su snimane u to vreme (7 od 15 su po prvi put objavljene), a treći i četvrti disk su snimak koncerta iz Haga 1980. godine.

Disk 2 je vrlo zanimljiv, čak zanimljiviji i od samog albuma. Bukvalno svi ti Andersonovi outtakeovi su, poput onih objavljenih ranije, jako dobri. Uvek mi je predstavljalo enigmu zašto takvi materijali nisu uvrštavani u albume. To samo Anderson zna, a meni se čini da kada bi se ovi diskovi malo promešali, a tu mislim da se izbaci pola pesama sa albuma i ubace neke od onih koje su ispale, mogli smo da dobijemo mnogo uzbudljivije štivo za slušanje, jer originalnoj verziji albuma fali energije.

Iako veliki obožavalac Jethro Tulla, nikada se nisam previše udubljivao u Ianovu viziju sa ovog albuma, jer mi je bio slab u odnosu na prethodnike. Iz današnje perspektive gledano, Ian je bio vizionar – još tokom sedamdesetih je shvatio, kao i ko zna koliko puta ranije, da i ova današnja civilizacija hita ka svom krahu. U njegovim očima, to je zbog naše nemarnosti u odnosu na okruženje u kome živimo, pa sam naziv albuma i omot asociraju na čoveka koji osmatra dolazak oluje koja će zalediti planetu i vratiti je u ledeno doba.

Winter is Coming, što bi rekli u onoj popularnoj seriji. A šta nas posle toga čeka, pričaće preživeli.

Izdašan materijal

U tom smislu, pesma “Kelpie” bi se lako uklopila u ostatak albuma. Kelpie je mistična kreatura/demon iz škotske mitologije, takozvani “konj iz reke”, koji ima osobinu da menja svoj oblik. Obično se nalazi pored reke ili jezera, a ko ga bude zajahao, nadrljao je: zver se u tom trenutku baca u vodu, udavi jahača i kasnije ga pojede. U nekim pričama, kelpie se pretvara u zanosnu ženu koja služi kao mamac za neobazrive muškarce, a drugim kao mladi muškarac (kao kod Andersona) koji pokušava da zavede devojku.

Šlag na torti je snimak koncerta koji grupu hvata na izvođačkom vrhuncu. Preminulog Glascocka je zamenio veteran Dave Pegg, a sve pesme sa albuma, uključujući “Kelpie”, ubrzane su i zvuče mnogo bolje nego na studijskom snimku. Neuobičajeno agresivna gitara Martina Barrea predstavlja pravo iznenađenje. To je Jethro Tull kakav sam oduvek voleo da slušam.

Ako Stormwatch nisam dovoljno slušao u vreme prvog objavljivanja, ovu verziju svakako hoću.

1 komentar na temu “Kelpie”

  1. Stormwatch je moj omiljeni album JT. Još uvek ga slušam i oduševljavam se. Možda je razlog taj što sam kupio LP.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image